Sto godina Duška Radovića – danas bi bio bard interneta

Teško je poverovati u ono u šta nas uverava upravo objavljena monografija 100 godina Duška Radovića, da je protekao čitav vek od rođenja čoveka čije su reči toliko žive.

Još se dobro drže generacije koje su odrastale uz serije Na slovo, na slovo, Poletarac i Hiljadu zašto, još imaju mlečne zube oni koji pevaju Najbolja mama na svetu i recituju Strašnog lava.

Sentence iz Beograde, dobro jutro danas znaju i citiraju čak i oni koji ne znaju čije su. Sve u svemu, Duško Radović nije bio samo ispred svog, nego je daleko ispred čak i ovog našeg ludog vremena.

Monografija objavljena da obeleži stogodišnjicu njegovog rođenja, koja pada 29. novembra ove godine, sažima ono što se o Dušku zna i donosi mnogo novih i zanimljivih priča, podataka i dokumenata koji osvetljavaju rad i biografiju Duška Radovića.

Monografija, koju je priredila Zorica Hadžić, a izdala kompanija Mascom, osmišljena je u saradnji sa Duškovim sinom Milošem Radovićem.

Pored do sada neobjavljenih tekstova, sadrži njegove crteže, privatnu i poslovnu prepisku i svedočenja prijatelja i saradnika. Matija Bećković, Duškov prijatelj iz mladosti, u knjizi se pojavljuje kao narator i povezuje prezentovanu građu.

Pogled sa 23. sprata

Prijatelji su za njega govorili da ima srce kao lav, a dušu kao pamuk, a on je o sebi rekao: „Mene su u porodici vaspitavali, nije me društvo vaspitavalo. Ja sam imao časne roditelje, i oni su mene vaspitavali da budem častan čovek.”

Duškovi roditelji, otac Uglješa, rodom iz okoline Čačka i majka Sofija iz Niša, imali su četvoro dece, a Duško je bio treći. Rodio se 1922. u Nišu. Otac je bio železničar i zbog službe se selio, tako da je Duško od šeste godine živeo u Subotici, gde je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije.

U Beograd je došao 1938. i tada počinje često turbulentan, ali uvek dubok i suptilan odnos pesnika i grada.

Na 23. spratu Beograđanke bila je redakcija Radija Studio B, odakle je od 1975 do 1982. svakoga jutra u 7 i 15 počinjao svoju emisiju pozdravom: Beograde, dobro jutro. Posle njegove smrti, sve sentence sabrane su u tri knjige, ali je taj deo njegovog opusa dobio neočekivano buran novi život kad su se pojavili internet i društvene mreže. Duško ih je pisao za radio, a ispostavilo se da ih je pisao kao da je predvideo budućnost u kojoj će se, sva je prilika, i umetnost i naši životi preseliti na mreže.

Jer, ko god baci na Fejsbuk neku od njegovih mudrosti, obavezno dobije hiljade lajkova, čak i ako ne zna čiju je misao šerovao. Ne bi se Duško zbog toga ljutio. Naprotiv. Njegov prijatelj iz mladosti, pesnik Matija Bećković, tvrdi: „Danas bi sigurno bio bard interneta.”

Stručnjak za žene i muškarce

Kao da je predvideo i aktuelnu energetsku krizu, Duško Radović je jednog jutra s krova Beograđanke poručio:

„Za ovakvo vreme i ovakve prilike najbolje su one male i okrugle žene bubnjare koje se brzo usijaju i odmah greju.”

Svašta je on video i razumeo dok je posmatrao Beograd iz ptičje perspektive, kroz dvogled koji su mu poklonile kolege sa Studija B, nakon što ga je skenirao odozdo, dolazeći na posao, uglavnom pešice.

Mnoge njegove misli o muškarcima i ženama važe i danas, kada mislimo da su se partnerski odnosi mnogo promenili, a njegove poruke mladencima još uvek se čitaju na opštinskim venčanjima: „Ne dozvolite da vam zakon uređuje brak, uredite ga sami, lepše i humanije nego što to bilo koji zakon može da predvidi.”

I njegovi Ženski razgovori, koje je radio za televizijsku seriju još 1972, pa su igrani kao pozorišna predstava mnogo puta i u mnogo postava, a kao knjiga su se prvi put pojavili 1991, nesmanjenim intenzitetom nasmejavaju i osvajaju publiku. Zbirka sadrži 109 priča iz ženskog i 7 iz muškog ugla. Neke od često citiranih sentenci iz tog dela su:

„Sve bih mu oprostila, samo da nema majku.”

Ili:

„Bože moj, život je život, malo slatko, malo gorko… pomešano. U tome je ceo štos života. A ne – ili onako kako smo mi zamislile ili nikako!”

Nije štedeo ni muškarce:

„Ima muškaraca i muškaraca, neki su u stanju da usreće mnogo žena, a neki da unesreće samo jednu.”

Napisao je i stihove sad već evergrin pesme Milo moje, koju peva Bisera Veletanlić.

Poštovao decu, kritikovao ramove

Ipak, ako je nešto razumeo bolje i modernije od svoga vremena, to su bila deca. Njegova zbirka Poštovana deco izašla je 1954. godine i samim svojim naslovom najavila jedan sasvim novi odnos prema deci.

Temu koju danas propagiraju brojne organizacije i agende, često uz neukus i preterivanje, Duško Radović je pola veka ranije, kad to nije bilo ni moderno ni podržavano od fondova, sažeo u dve dovoljne i jasne reči.

Nije Duško to poštovanje dece ostavio samo na rečima, već je smislio i počeo da piše tekstove i pesme za seriju namenjenu modernoj i poštovanoj deci Na slovo, na slovo. Bile su to rane šezdesete, a tekstovi i koncept suviše novi i avangardni, pa niko na Televiziji Beograd nije hteo to da režira.

Vera Belogrlić pričala je kasnije da joj je Duško, kad je ona prihvatila da radi njegov tekst, rekao: „Hvala ti, Kamilice.”

Nije bilo lako tako brzo pisati tekstove za seriju, pa je Duško često bio namrgođen, pušio je i rastezao hozentregere koji su mu bili zaštitni znak. Tako su se rađale dogodovštine Miće i Aćima, Ostoje i drugih magičnih likova iz serije Na slovo, na slovo. Duško je pisao i Poletarac i Hiljadu zašto koje su bile zabavne i edukativne, kako se to danas kaže, mada takvih programa danas nema.

A onda, u jeku popularnosti i gledanosti onoga što je radio, Dušku Radoviću je uručen otkaz sa televizije.

„Iz televizije je otišao zato što nisu hteli da razdvoje njegovo ponašanje i njegov rad. On je bio savest vremena”, rekla je Vera Belogrlić. Posle tri godine, napravljena je pozorišna predstava Na slovo na slovo, koja je osvojila sve nagrade na Sterijinom pozorju i to je rehabilitovalo Duška Radovića. Ali trebalo je izdržati tri godine tišine. Ta predstava je prvi put izvedena u beogradskom Malom pozorištu, koje se danas zove Duško Radović.

Duško je napisao i pesmu Sve što raste htelo bi da raste, koja je komponovana i postala himna međunarodnog dečjeg festivala Radost Evrope.

Ali čak i ta pesma došla je pod udar cenzure jer se neki tadašnji drug zapitao kako to nešto može da raste bez kontrole, sećaju se Duškovi prijatelji.

O Duškovom odnosu prema deci govore njegovi možda najcitiraniji aforizmi:

„Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.”

Ili:

„Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga jer su svi ostali razlozi gluplji.”

Učitelj našeg modernog pesništva

Zašto se Duško Radović zamerio vlastima otkrio je njegov prijatelj Matija Bećković. Njih dvojica su zajedno napisali dramu pod naslovom Če, ali se njihova buntovnička mladost nije zadržala samo na tome, nego su tokom studentskih demonstracija 1968. otišli među studente medicinskog fakulteta, gde je po Matijinom sudu, Duško održao najbolji od svih govora koji su se čuli tokom tih protesta. Tada je Duško rekao: „Ovde su slike, a tamo su ramovi, ovde je mladost, a tamo je starost, ovde je zdravlje, a tamo su štake. Vama kažu da grešite, ali vi ako grešite, grešite besplatno…”

Sam Duško je o tome rekao:

„Ja sam bio komunista, ali su me isterali iz partije jer sam bio komunista kakav sam ja mislio da treba da budem.”

Podjednako buntovan i samosvojan bio je i u poeziji. Matija Bećković tvrdi da je Radović učitelj našeg modernog mišljenja, dok je Milovan Vitezović ukazivao da je njegovim ranim pesmama, među kojima je i Strašan lav, a koje su samo uslovno dečje, počela moderna srpska književnost. „Vasko Popa i Miodrag Pavlović dolaze kasnije”, rekao je Vitezović.

Duško je sa nekih dvadesetak knjiga ušao u književnost i antologije, u čitanke i dečja srca, ali u poeziji ipak ne zauzima ono mesto koje zaslužuje. „Njegovi izumi su postali modeli koje su drugi podražavali, a on se bavio samo originalima”, kaže Bećković.

Nervirao je vlast

Urednik u Studiju B postao je 1975. kada je i počela da se emituje njegova emisija Beograde, dobro jutro. Ubrzo je postala najslušanija radijska emisija. U njoj je govorio o svakodnevnim malim stvarima, ali je, kako je rekao Vitezović, u svakoj maloj stvari tražio veličinu. Umeo je da bude i neprijatan kad saopštava istinu:

„Mnogi ljudi žive skromno i spokojno. Ne uznemirava ih to što druigi žive bolje. I oni bi mogli živeti bolje, ali ih je bilo sramota.”

Ubrzo je počeo da važi za čoveka koji govori sve ono što narod misli, a ne sme da kaže. Postao je petao koji je kukurikao pre drugih. Komunističku nomenklaturu je nervirao zapažanjima kakvo je:

„Kada više ne bude ni vas, ni vaše slave, ni privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevača, trgovaca i nakupaca. Posle nekog vremena Dedinje će opet biti ono što je nekada bilo.”

Nervirao je vlast i nije hteo da ćuti uprkos upozorenjima. Nastavljao je: „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.”

Ili:

„Najbolji sinovi naših naroda i narodnosti pali su u ratu. Bilo bi bolje da je obrnuto, ali to nije logično. To se i može tražiti samo od najboljih.”

Vlast mu je ukinula emisiju 1982. Pod pritiskom brojnih slušalaca, jedan visoki funkcioner mu je ponudio da se vrati na Studio B, ali Duško Radović mu je odgovorio: „Ja jesam mali čovek sa radija, ali se ne palim i ne gasim na dugme.”

Ipak, to ga je mnogo pogodilo i nekako ga i zdravstveno poljuljalo. Umro je u 62. godini života, dve godine nakon ukidanja emisije. Predosećajući da mu toliku ljubav slušalaca i naroda neće oprostiti, napisao je:

„Kroz život sam prošao kao kroz samoposlugu. Sve što sam uzeo, platio sam.”

U svemu što je radio, u poeziji i u medijima, bio je početak nečeg novog, a kao što je i sam napisao:

„Krajevi se potroše, počeci uvek traju.”

Naslovna fotografija u tekstu © Branko Belić

Zahvaljujemo na ustupljenom materijalu izdavaču kompaniji Mascom