Šta su jele lepotice pre pojave kolača bez šećera

Dok se nije pojavio kult tela kao must, dotle smo i mi sami žmurili pred potrebama onih koji zaista nisu smeli da jedu hranu koju smo mi, ne razmišljajući, jeli

Reklo bi se da odvajkada ljudi vode računa o zdravlju. Nije baš da je lepota nekad bila na kraju kolone, ali nije bila fetiš kakav je danas. Imala bih mnogo primera za to, ali idem redom.

Prodavnice zdrave hrane, ali i one koje nemaju taj naziv, prepune su proizvoda koji nose naziv „zdravo”, „prirodni proizvod”, „bez šećera” itd.

To je za svaku pohvalu i zaista se dobavljači, distributeri i prodavci trude da sve ove proizvode učine dostupnim kupcima. Prodavnice zdrave hrane su postale omiljena mesta za sve one koji vode računa o… recimo o hrani koju koriste, oni ili njihova deca.

Da li je moguće da su tek sada poslastičari, istini za volju nema ih baš mnogo, počeli da prave sladoled sa stevijom ili rogačem, umesto šećerom?

Ono što je pomalo neobično je da ovih prodavnica niti je bilo u ovoj meri, niti je ovih proizvoda bilo na rafovima onih drugih prodavnica. Ljudi, ali i dece, obolelih od šećerne bolesti bilo je i u neka pređašnja vremena.

Doskoro nisu postojali ovakvi proizvodi, a sigurna sam da su mnoga deca odrastala željna čokolade, sladoleda ili keksa.

Briga majki

Da se razumemo, nije stvar u prodavnicama niti proizvodima, nego se ovo odnosi na proizvođače. A rekla bih i na nas koji sada mnogo više računa vodimo o tome kako izgledamo, šta jedemo, koliko šta ima kalorija, koja je nutritivna vrednost proizvoda, koji je glikemijski indeks i ko zna šta još.

Čini se kao da se industrija hrane prenula kada je na red došao izgled. Dok je u pitanju bila „samo” bolest, to nije bio toliki problem. Odnosno, bio je, ali se rešavao u krugu porodice, tako što su majke, bake, ujne, strine vodile računa o ishrani svog obolelog člana.

Istini za volju, zar nismo sada upali u sopstvenu zamku vođenja računa pre o lepoti nego o zdravlju? Naravno da je važno šta jedemo, ali bilo je važno i ranije.

Dok se nije pojavio kult tela kao must, dotle smo i mi sami žmurili pred potrebama onih koji zaista nisu smeli da jedu hranu koju smo mi, ne razmišljajući, jeli.

Vraćam se ne na našu neosetljivost i neempatičnost prema drugima, nego na kult lepote. Brojne teretane, privatni treneri, plastične korekcije delova lica ili tela, kozmetika koja je puna kolagena, obećanja o večitoj mladosti ili bar mladolikosti, najbolji su pokazatelji ovog kulta. Svakako da su fizičke vežbe važne, da je zdravo telo malo veća garancija dužeg i svakako zdravijeg života, ali kada to postane opsesija, gubi smisao. Postaje samo sebi cilj, guta vreme, energiju, konačno i novac.

Svakako da su fizičke vežbe važne, da je zdravo telo malo veća garancija dužeg i svakako zdravijeg života, ali kada to postane opsesija, gubi smisao

Biti lep, imati stas koji propagiraju društvene mreže i modni časopisi je nešto što se podrazumeva. Glava često predstavlja model, a ne ono što je u njoj.

Pa i to je u redu dok se u tome ne pretera. Pogledajmo samo mlade oko nas, ne one od dvadesetak godina, nego one baš mlade, 14-15 godina. Mladići i devojke, bez razlike, izgledaju slično. Momci nabildovani, devojke/devojčice „definisane”, manikirski saloni puni ove mladosti koja neguje nokte kao da im život od toga zavisi. Sjajno je imati kulturu nege, od kozmetičara, pedikira, manikira pa nadalje, ali da li je to postalo samo sebi cilj? Da li ste nekada bili svedok neverovatne tragedije zbog toga što je nekoj devojci pukao nokat ? Verujte da je to za nju zaista trauma. A šta ćemo sa životnim traumama koje su neizbežne?

Momci nabildovani, devojke/devojčice „definisane”, manikirski saloni puni ove mladosti koja neguje nokte kao da im život od toga zavisi

Tužno, ali istinito

Da ne zvučim sada kao neka džangrizava žena, ipak moram da kažem da sam se i ja tek nedavno osvestila. Da li je moguće da su tek sada poslastičari, istini za volju nema ih baš mnogo, počeli da prave sladoled sa stevijom ili rogačem, umesto šećerom?

Da su se pootvarale poslastičarnice u kojima se prodaju kolači isključivo bez šećera? Sve je to za neverovatnu pohvalu, ali mi se ipak nameće pitanje: šta kod ljudi budi potrebu da pomognu, makar na ovaj način – empatija, humanost ili uvid u to da se na lepoti zarađuje?

Nije motiv bio pomoć obolelima kojih nema baš malo, posebno među ženama koje imaju insulinsku rezistenciju, nego trka za dosezanjem nametnutih modela i ideala lepote.

No, dobro je i tako. Da nema lepote, reklo bi se, malo ko bi od proizvođača vodio računa o zdravlju.

Tužno, ali istinito.