Šta se dogodi kad izbledimo?

Koliko samo puta čujemo kako neko za sebe kaže da je bled, izgubio svežinu, „utanjio”, „propao načisto”.

Često, posebno kada je neko neraspoložen, ne vidi svetlo na kraju tunela, nema volje, da ne kažem da je malčice depresivan. Ne depresivan kao poremećaj, nego kao raspoloženje. Možemo onda da činimo svakojaka čuda ne bi li tog nekog oraspoložili, ali to uglavnom ne daje efekta. Onda je najbolje ostaviti ga na miru. Ovakva stanja dođu i prođu i taj neko se opet izdigne, uzdigne, rastrese krila i eto ga opet u punom sjaju.

Da, reći će taj neko, ali sada više liči na izbledelu majicu. Pogledaj mi oči, kožu, kosu… Gledate, a ne vidite. Gledamo različitim očima koje se zovu subjektivnost. Ono što mi opažamo kao tačno, uvek je stvar našeg doživljaja. Da ne govorim sada o doživljaju slike, muzike, filma, susreta, lepote, već pre o doživljaju samog sebe.

Komplimenti

Ima ljudi koji prosto traže komplimente, reklo bi se „izmole” kompliment i na tu udicu se drugi lako upecaju. Krenu u kritikovanje samog sebe u meri koja ne odgovara realnosti i, što je još važnije, ni oni sebe ne vide tako. Onda okolina krene u ubeđivanje kako to nije istina i kako su oni, rečju, fenomenalni. Pa to su i hteli da čuju.

Onda ima onih drugih koji sebe zaista ne vide onakvim kako stvarno izgledaju. Delim ih u dve grupe. Prvu čine oni koji baš i nisu neke prevelike lepote, ali se tako osećaju. Puni sebe, samouvereni, imaju stav, držanje, glas, stas i zaista plene kao takvi. Nekada malo preteraju, pa to sve deluje karikaturalno, ali bože moj, tako se osećaju. Drugu grupu čine oni koji nisu svesni privlačnosti svog izgleda. Sećam se reči jednog čoveka istančanog ukusa kada je u pitanju ženska lepota, koji je za jednu ženu rekao da je njena prednost u tome što nije svesna koliko je lepa. Pa vi sad vidite. Nisam sigurna kome je bolje. Verujem, ili želim da verujem, da je svakome u njegovoj koži dovoljno udobno. Da nije, valjda bi nešto menjali.

Zračenje

Kada se dobro osećamo onda i zračimo takvim izgledom. Dešavalo vam se, sasvim je izvesno, da vas neko upita šta vam se to lepo desilo kada tako blistate.

Mi smo narod koji u svemu, pa i u tome što neko nekada izgleda svetlucavo, traži neke razloge. Najčešće neke koji su za trač rubriku tipa „imaš nekog”, pa uz to i onaj zaverenički osmeh koji meni, bar, ide na živce.

Da li je potrebno da postoji „neko” da bi osoba izgledala dobro, zračila, bila zadovoljna. Ovakvi komentari, želim da verujem da nisu zlonamerni, mogu da povrede nekoga ko je u pratnji osobe kojoj se udeljuje kompliment. Posebno ako je pratilac osetljiv, da ne kažem nepoverljiv, ili ne daj bože nikome, ljubomoran. Oprez, vodite računa šta pričate, može da se (zlo)upotrebi.

Osveživač boje

Vraćam se na početak. Kaže sagovornik da, nažalost, nema sredstvo kojim se osvežava boja, kao ono za odeću. Smejuljimo se, možda bi se ovoj duhovitosti smejali i naglas, ali ne ide. Uvredićemo čoveka. Došlo mi je da mu kažem da možda ne vidi dobro, ali eto novog razloga da se oseća izbledelo, ili da mu kažem da svako ima svoju žutu minutu, ali možda ga uvredi ako misli da je savršen pa je nema, ili da mu za rođendan umesto sve besmislenijih poklona kupimo jedno takvo sredstvo koje se reklamira za osvežavanje izbledele boje. Štosa radi. Čini mi se da je ovo poslednje najbolja ideja.

U svakom slučaju, biće dana kada se nećemo osećati najbolje, nećemo sebi izgledati onako kako sebi inače izgledamo, kada imamo kijavicu, kašljemo, imamo otekle crvene oči, prejeli smo se, umorili od posla koga nikad dosta, ali sve, ama baš sve, prođe.

Da li je zaista potrebno da se zbog toga onda toliko sekiramo. Uostalom, ako postoji sredstvo za odeću, onda valjda i mi možemo da nađemo načina da osvežimo pre svega svoju dušu, a samim tim i telo. Mogućnosti za to su zaista velike. Birajte način u skladu sa sobo