Šta rade muškarci sa neisplakanim suzama

Važnost plakanja po mentalno zdravlje – pravda za dečake koji plaču. Naučiće da izražavaju svoja osećanja i na ovaj način. Dobitak za sve.

Imali-nemali decu, sigurno ste više puta bili u situaciji da vidite mališana sveg u suzama, i starijeg koji mu, umesto tešenja, kaže: „Dečaci ne plaču”. Ili još drastičnije: „Šta plačeš tu kao neka devojčica.” Pa onda: „Neće creva da ti izađu, prestani da plačeš.” I za kraj: „Baš si ružan kad plačeš.”

Čak i da nisam to što jesam, bilo bi mi prirodno da i dečaci plaču. Padnu, ogule koleno, nešto ih boli ili se od nečega uplaše. Zar to nije prirodna reakcija svakog ljudskog bića? Ima u tim upozorenjima i onog otpisujućeg dela, zvanog mizoginija, koji kaže da je osetljivost nepoželjna, da osećanja ne smeju da se pokažu, ili ne daj bože iskažu i da je sve to područje koje pripada ne onim nežnijim (duhovito, zar ne?) nego onim osetljivijim (čitaj kilavijim).

Čak i da nisam to što jesam, bilo bi mi prirodno da i dečaci plaču. Padnu, ogule koleno, nešto ih boli ili se od nečega uplaše. Zar to nije prirodna reakcija svakog ljudskog bića

Često se za nekoga ko plače kaže da cmizdri, slini, za žene da su plačljivice. Danas u radnjama za igračke lako pronalazimo lutku koja se zove „Plačljivica”(Cry Baby), sa sve pomoćnim rekvizitima. Pogađate, lutka je, naravno, ženskog pola. Sve lutke koje mogu i da plaču, bilo glasom, bilo da liju stvarne suze, lutke su, ne lutani. Dakle, ženskog pola.

Lepe i one druge tradicije

E pa, dame i gospodo, ako ima i gospode koja ovo čitaju, a trebalo bi, edukativno je – o čemu ovo govori? Ne mogu da kažem – o čemu nam govori – ali govori. Suze i plakanje su odrednice ženskog pola i zbog toga dečaci ne plaču. Nije da im je zabranjeno, doduše ne znam, možda nekima i jeste, ali gde ste videli dečaka ili odraslog muškarca da plače? Retko ili nigde. Ili, ako ste i videli, to je zbog toga što ste ga upravo ostavili, prekinuli vezu, izašli iz zajednice, izgubio je posao ili, daleko bilo, nekog važnog u životu. Oni, muškarci, su snažni, nesalomivi, stisnu zube i potisnu osećanja. I sve bi to bilo možda i u redu, kada se ova poruka ne bi prenosila iz generacije u generaciju. Neke tradicije su neverovatno lepe i dostojne ogromnog poštovanja, ali neke, npr. ova, baš i nisu.

Sve lutke koje mogu i da plaču, bilo glasom, bilo da liju stvarne suze, lutke su, ne lutani. Dakle, ženskog pola

Koju lekciju držimo dečacima? Plakanje je ženska osobina, pa ako nećeš da te zadirkuju, ili da te maltretiraju, nemoj da si slučajno zaplakao. U vrtiću još poneki dečak i zaplače. Izaziva čuđenje kod ostale dece, ali ga ne diraju mnogo. U školi gotovo da nema muških suza. Možda ima onih u uglovima očiju koje ne poteku, ali plakati u školskom dvorištu ili na času je socijalno nepojmljivo.

Dešava se da ipak vidimo suze u očima tih malo starijih dečaka. One su najčešće odraz ljutnje, besa, neke vrste nemoći ili nepravde. Lakše je biti ljut nego tužan, definitivno. Ako ni zbog čega drugog, onda da bi se izbeglo etiketiranje. Ponekad zaiskri suza u uglu oka, nikako da se skotrlja, izraz lica se promeni, ali suza, onih koje teku, nema.

U školi gotovo da nema muških suza. Možda ima onih u uglovima očiju koje ne poteku, ali plakati u školskom dvorištu ili na času je socijalno nepojmljivo

Poštujem muškarce koji plaču

Znamo svi, zaista znamo, kako s ponosom deca kažu da nikad nisu videla tatu da plače. Šteta. Šteta za njega, a i za njih. A ako su i videla, to je uvek bilo vezano za velike gubitke, pa je valjda zbog toga opravdano.

Šta rade muškarci sa neisplakanim suzama? Gde one nestanu? Suze nisu ponornica pa da urone negde i pojave se… u ovom slučaju, nigde. Kada poniru, one zapravo poniru u dušu čoveka koji bi, da je to dozvoljeno, plakao iz glasa. Ovako guta, gura, potiskuje, ućutkuje, ali onda eto povišenog pritiska, eto čira na želucu i da ne nabrajamo. Suzama ne može da se odlije osećanje, ono je tu, ali može da se dozvoli da se zaista oseti ma kako bolno bilo. Svima je lakše kada se zbog nečega svojski isplaču. Tuga ostaje, osećanje praznine, nepravde ili čega sve ne, ali suze donose olakšanje, kao da na neki način otpuše kanal ka onom delu koga je nemoguće dotaći čak i rečima.

Nekada su naše starije kolege znale nas, tada mlade, da pitaju kako reagujemo kada muškarac plače. Bilo je raznih odgovora, od toga da je kolegama teško, do toga da im je neprijatno, ne znaju šta će ni sa čovekom ni sa sobom.

Ako mene pitate, ja poštujem muškarca koji sme da zaplače. Bude i meni teško, ali samo zbog toga što znam koliko je njemu teško, često i neprijatno. Ponuđenu kutiju sa maramicama nerado prihvataju, ali ako je spustite pored njih, uzeće, ne toliko da izbrišu suze, koliko da ih sakriju. Ali ipak zaplaču i to bude i te kako lekovito za njih.

Prema tome, pravda za dečake koji plaču. Naučiće da izražavaju svoja osećanja i na ovaj način. Dobitak za sve.