Srećan vam rad i Praznik rada, ali iz nešto drugačijeg ugla
Međunarodnom prazniku rada s punim pravom može se pripisati jedna intrigantna crta. Kao što jednoj osobi pripadaju određene crte ličnosti, kako su se to već psiholozi dogovorili, tako se i Prazniku rada može prići psihoanalitički.
Zašto da ne? Ovakav jedan praznik koji slavi rad zaslužuje psihološku analizu. Bar laičku, koja možda podstakne neke znatiželjnije mozgove na dublji ili maštovitiji pristup.
Detinjstvo
Ko god da se lati posla psihoanalize, moraće da se bavi i prvim fazama života. Rođenje i detinjstvo su tako faze koje kriju mnoge odgovore i objašnjenja za ponašanje odrasle osobe (nije obavezno da bude i zrela).
Tako bismo za Praznik rada mogli da kažemo da je rođen zamalo pa pre 140 godina. Dakle, vremešan je gospodin, velikog životnog iskustva. Veoma je važno reći da je rođen u krvi, nažalost, da su njegovo rođenje pokrenuli teški uslovi rada i života radnih ljudi tokom celog 19. veka. Industrijalizacija je donela potrebu za inovacijama, a tekstil, ugalj, čelik, para, električna energija bile su zvezde novog doba. Problem je što nisu bili usamljeni. Sledile su ih i zvezde sateliti – preduzeća, menadžeri i radnici.
Novo doba se uselilo, talas je pokrenut, a na njemu je trebalo da surfuju neki ’mali’ ljudi koji su se, baš kao i uvek i svuda, borili da prežive. U ovo novo doba, otvorila su se radna mesta u gradovima, zgusnutim kako ljudima tako i mukom i borbom da se ne izgubi i to malo posla i zarade. Mašine za tkanje ili kotlovi za loženje nisu mogli bez ljudskih mišića. Tražila se disciplina, merili su se vreme i norma, produktivost i, naravno, izdržljivost zaposlenog.
Kad je već pomenuta psihologija, detinjstvo u industrijskim centrima nije bila kategorija o kojoj se uopšte raspravljalo. Traume teško da je ko pominjao, niti higijenu i ulogu majke i oca u psihičkom razvoju dece. Deca su bila radna snaga. Ništa manje nego odrasli. Rad je značio disciplinu, napor, proizvodnju bez odmora i radnog vremena.
Željenih ’8‒8‒8’
Kako bar istoričari pišu, na pomenutom talasu inovacija 19. veka koji je bio nezaustavljiv, iz ljubavi između izuma i nekolicine hrabrih industrijalaca rođen je Praznik rada. Počelo je borbeno, štrajkovima, bombom i nastradalim radnicima i policajcima. Na ulice majskog Čikaga izašlo je preko 40 hiljada nezadovoljnih ’anarhista’, tražeći osmočasovno radno vreme i bolje uslove rada, ako ništa više.
Te 1886. čikaški štrajkovi su okončani, uhapšeni su glavni akteri, osuđeni na smrt, fabrikovani su dokazi, porota i sudije su bili pristrasni i ceo događaj se uselio u istoriju. Ipak, tri godine kasnije, Druga internacionala zvanično proglašava Međunarodni praznik rada koji će se proslavljati prvog maja.
Fotografija: Komunisti i levičarski laburisti na prvomajskoj paradi
Tako je rođen Praznik rada. Nisu mu se baš svi obradovali kao što se danas raduju svakom novorođenčetu i za njega kuju velike planove oko brige, nege i zajedničke radosti. Ono što su čikaški nemiri pokrenuli nije obradovalo vlasnike fabrika i postrojenja. Željenih ’8‒8‒8’ (osam sati rada, osam sati sna, osam sati slobodnog vremena) bio je zvaničan zahtev Međunarodne radničke asocijacije, a ideju su pozajmili od Velšanina Roberta Ovena još iz 1810.
Praznik rada nastavio je da živi, živi i danas, i proslavlja se u oko 80 zemalja sveta.
Ironija ili paradoks?
Praznik rada je dalje stasavao, rastao i razvijao se. Drugačije se proslavlja u Francuskoj ili u Skandinaviji. U socijalističkim zemljama proslavljao se uz povorke i uranke, pogotovo od Oktobarske revolucije 1917. Slavila se pobeda radnika nad kapitalom, šefovima i poslodavcima. U nekim zemljama Evrope Prazniku rada pripisuje se čak i borba protiv nesigurnosti, što može da bude zanimljiv doprinos pokušaju psihoanalaitičke analize ovog praznika. Zanimljivo je i da se Međunarodni praznik rada ne proslavlja u Americi, zemlji odakle je sve krenulo. Oni imaju svoj Labor Day, koji se obeležava svakog prvog ponedeljka u septembru.
U SFRJ Praznik rada je proglašen za državni praznik. Parade i povorke, uranci, vatre i roštilji, ali i šoping ture do Trsta bile su prateći deo celog slavlja.
Dakle, Praznik rada slavi se neradno. Ironija ili paradoks, svejedno je, ali je još jedan detalj kome bi se obradovali vešti psihoanalitičari.
Za sve je krivo slobodno vreme
U pokušaju da se sve uprosti i razloži, slobodno vreme je bilo taj veliki pokretač čikaškog slučaja i svega što se ticalo industrijske discipline.
U razvoju ljudske vrste sve je počelo od vatre i pripreme hrane u posudama, od pravljenja skloništa i zaštite porodice.
Nastavilo se plugom, parnom mašinom, alatima koji istražuju i kopaju metale i druge svetove, mehanizacijom.
Nastupila je tehnologija. Svima pomaže da bolje misle i stvaraju, da budu kreatvini. Nastala je da bi obavljala automatizovane i dosadne poslove i otvorila je vrata slobodnom vremenu. Ideja je da se uživa u životu, ideja je da čovek dobije više prilika da se odmara i radi šta želi, po svojim afinitetima.
Prošla godina i najezda alata veštačke inteligencije samo je još jedan dokaz koliko je slobodno vreme besmrtna tema kao i pitanje – Ima li ga sada dovoljno posle tolike borbe? Veliki broj istraživanja obelodanio je da se ljudi danas osećaju zauzetijim nego ikada.
Nešto je pošlo po zlu. Praznik rada neradno proslavlja rad i od prvih koraka bori se za slobodno vreme, a njega je sve manje.
Mašine i softveri rade punom parom, više nego ikad, za njih nema slobodnih dana za Međunarodni praznik rada, a ljudi i dalje nemaju slobodnog vremena. Naprotiv. Praznik rada je posle toliko godina rasta i razvoja, teškog detinjstva, puberteta, ratova i revolucija, parada i roštilja, ostao da cupka u mestu. Čak je prevaziđen i željeni raspored ’8‒8‒8’, pa za mnoge danas izgleda ’20‒4‒0’. Sve sate koje može jedan dan da ponudi zauzeli su rad i san.
Šta je vrednije od izbora?
Ako se ’rad’ koji se pominje u nazivu prvomajskog prazika razume kao aktivnost koja zaslužuje platu, postavka je pogrešna. Čovek je u svojoj suštini majstor, graditelj, kreator, radna vrsta.
Ako se sloboda i slobodno vreme poistovećuju sa ’neradom’, ljudska vrsta je u velikom problemu. Izležavanje ispred TV aparata uz beskrajni niz kanala, druženje ili besomučno proveravanje statusa na mrežama, nije slobodno vreme iz ove borbe.
Rad nije zaposlenje. Bar danas to ne mora da bude. Rad je život, rast, vrednost, smisao. Bez toga nema ni zadovoljstva, niti radosti.
Tako je u ovim svojim poznim godinama Praznik rada došao u fazu kada svako ima izbor.
Možete da birate da živite po matrici ’20‒4‒0’.
Možete da birate da se držite starog rasporeda ’8‒8‒8’.
Možete da napravite sve kombinacije koje odgovaraju vama, vašem senzibilitetu, interesovanjima, željama i potrebama.
Možete da birate koliko ćete svog dragocenog rada uložiti u poslove koji donose novac, a koliko u one druge koji vam pune i srce i dušu.
Danas su sve karte na stolu i otvorene su, pa vi birajte.
Zato – srećan vam rad, srećan vam Praznik rada, ovaj starac koji je ipak, posle toliko godina, svima doneo izbor.
Ima li većeg dobra u žvotu?