Sreća, sreća, radost
Svakog dana okružuju nas neke male i malo veće radosti. Samo treba da ih primetimo
Ove godine, na kraju leta, biće tačno četrdeset godina kako radim na radiju. Pita me sin skoro, da li se i dalje ložim, da li mi povremeno dosadi… Odskočila sam sa stolice u trenutku – šta da mi dosadi? To je nemoguće! To za mene nikada nije bilo moranje, već je postalo sastavni deo mojih životnih potreba, zadovoljstva… Pričamo o tome koliko je važno da voliš ono što radiš, jer onda ništa nije teško ili dosadno…
Nikada nisam radijske priče unosila u kuću, tek ponekad neku anegdotu vezanu za ljude koje on poznaje, ali u tom razgovoru i ja sam se podsetila na neke trenutke koji se ne zaboravljaju. Početnička trema, drhtanje celog tela, ali i uzbuđenje koje liči na kratak san. Umelo je da boli. Boli neznanje i neiskustvo, kritika je bilo više, tek poneka pohvala, takva je to škola bila – da se ne uspavamo na lovorikama. Kad se danas setim tih dana, deluje mi jako romantično, ispravno i dobro, a kada se dešavalo, znala sam da isplačem koficu suza.
Ove godine, na kraju leta, biće tačno četrdeset godina kako radim na radiju
Sve su to moje srećne godine.
Dok mi je sin bio u pubertetu, volela sam da čujem kako zvoni njegov smeh iz sobe. Dobro je, mislila sam, ume glasno da se raduje.
Ljudi, nepoznati, koje srećemo dok hodamo, u samoposluzi, vrlo često imaju smrknuta lica. Udarile muke, sad i ova plašenja, sankcije, bombe, glad, imanje, nemanje, struja, cene… Razloga za smrknutost na svakom koraku. A život teče. Ako ga obojimo strahovima koji postaju dominantni, kao da neće biti mesta za male radosti i veliku sreću. Moja drugarica postala baba po drugi put i počela da kuka kako, eto, svašta se priča, a beba stigla i kako će oni sada… Pitam je da li su svi zdravi, klima glavom, ali cokće i još me prekoreva kako sam ja nepopravljivi optimista, a u stvari da nisam svesna šta nas čeka. Klasično plašenje! Ubeđujem je da treba da uživa i da ne širi negativnu energiju.
Nikada nisam radijske priče unosila u kuću, tek ponekad neku anegdotu
Nekada nismo imali svi ni fiksne telefone. Mi smo ga dobili među poslednjima i sećam se kao juče, bio je spreman mali crveni, tzv. banana, za moju sobu. Kad se napokon čulo ono tu-tu, ja sam skakala u mestu i cičala od radosti. Nisam znala koga pre da zovem, da javim da napokon imam telefon.
Za prve starke sam skupljala pare i onda mi ih je doneo neko iz Italije, ali skoro dva broja veće. Trpala sam tufere da bih mogla da ih nosim. Bile su teget. Posle njih sam dobila bele, duboke, taman. Prvu noć sam spavala s njima pored jastuka.
Pre nekoliko godina, na moj rođendan, ulazim u kuću, a u svakoj sobi po buket cveća, moj sin me obradovao. Plakala sam od sreće, kao kiša.
Nekoliko malih radosti, donose ozareno lice. A sreća? Tu je negde, sigurno
Otkako sam zdravstveno zanemoćala, mnoge stvari više ne mogu da radim, a volela sam i da okrećem nameštaj u sobi, da menjam zavese svakih par meseci, da eksperimentišem u kuhinji… To sve više ne mogu, zato tražim šta je to što mogu, što nisam ranije radila. Otkrivam još uvek.
Ne predajem se.
Svakog dana okružuju nas neke male i malo veće radosti. Samo treba da ih primetimo. Nekoliko malih radosti donose ozareno lice.
A sreća?
Tu je negde, sigurno.