Sprint od ćevapa do tartufa

Svi Srbi znaju šta je moderno. Nepoznanica nam je pojam stabilno, pa smo kliznuli na moderno. Bog nam dao prestonicu večne, kolosalne, grandiozne lepote, republiku Italiju kao bogatog komšiju u koga gledamo sa strahopoštovanjem.

Slobodno mogu da kažem da u Srbjii znaju šta je dobra italijanska hrana. Svakako, bolja je nego u Nemačkoj, da ne nabrajam više.

Tratorije nikle po celoj zemlji. Kao ugostiteljski objekat blizak Srpskoj kafani u kome se kuvaju jela po bakinom receptu, Srbinu greju srce i dušu, pa su nam i kafane i tratorije pune.

Višegodišnji vrhunac srpskih jelovnika su tartufi. Skupoceni šumski dijamanti koje traže skupo trenirani psi u hrastovim šumama, odjednom su deo našeg svakodnevnog restoranskog jelovnika.

Trčeći sprint od ćevapa do tartufa, nismo shvatili da komšije tartufe jedu samo tri meseca godišnje.

Nama je bog dao da imamo više tartufa i od komšija, i od Kineza, koji su uspeli da ih veštački prave, pa što i da ne.

Neiznenađeni izobiljem majke prirode već naslonjeni na nju, obilato smo prionuli na istraživanje novog sastojka.

Od rakija, preko glavnog jela, do kolača sa sosovima, redukcijama, uživamo u tartufima od tratorije u Leskovcu, preko Kraljeva, Kragujevca, Smedereva, Novog Sada i Subotice.

Da ne ostanemo poslednji i bez tratorije i bez tartufa, a u čast sećanja na mog tata Branu, frankofila sa dušom sicilijanske bake i frizurom Tota Kotunja, odosmo i mi u našu tratoriju da probamo srpske tartufe.

Pitate se šta je „naša tratorija”. To je ona, obično blizu vaše kuće, gde je vlasnik i kelner u isto vreme, a kuva njegova mama, tetka i ujna.

Deci sam oduzela slušalice iz ušiju. Danas samo italijanske kancone na muzičkom meniju. Tu su nam i tinejdžerski momci.

Za one koji su nošeni mladošću i gonjeni željom, i dužina očekivanja i gorčina neizvesnosti samo su sastavni deo velike slasti koju ljubav svakome obećava – Ivo Andrić.

Tata srećan ti rođendan! I ne brini, tvoj prvi kaput iz Trsta je tu!