Spremam se kao da će zima trajati zauvek

Kuća je okićena. Poklone sam kupila. Ove godine budžet skroman za poklone. Mnogo nas je pa sam odlučila da je bolje da umesim više kolača nego da potrošim mnogo na šarene poklone za Novu godinu.

Svaki decembar isto. Gužva kao da je sudnji dan. Ove godine sam kupovala temeljno i planski. Spremila sam se za zimu kao da će trajati zauvek.

Kuvala sam redom džemove kako je koje voće dolazilo. Paradajz sam kuvala iz nekoliko puta.

Mislim da mi to unosi neki mir. Otvorim orman i vidim tegle i želim svoj deci ovog sveta da jedu sa svojim majkama džem. Pa makar i kupovni.

Tužna sam. Na celom svetu neki nemiri. Iste slike uvek. Jedna strana kaže ne gađa civile, a ginu uvek civili. Ne mogu u isto vreme ni da gledam vesti, a opet ne mogu ni da ne gledam. Osećam se krivom kao da sam napustila decu koja stradaju, koja plaču. Kad gledam, plačem često i nemoćna sam.

Mislim na decu u ratu. Bilo gde. Nema vode. Nema struje. Hladno je. Zima je došla ponovo, a rat stao nije.

Gledam majke, svaka ima isti unezveren pogled. Sve postaje nevažno kad je dete u opasnosti.

U 21. veku čovek je čoveku vuk. Vrednost ljudskog života je sve više relativizovana. Dehumanizuje se sve.

Dok seckam luk suze liju i neka ih. Za utehu, molitva i sarma iz rerne.

Jer i ako prođem pored senke smrti neću se bojati zla, jer Ti si uz mene. Psalam 23