Sporo kočimo i sporo ubrzavamo, vreme je da isključimo autopilota

Sebe moramo da nagradimo za svaki postignuti napredak. Makar smajlijem koji ćemo nacrtati na frižideru svaki put kad ga ne otvorimo

Tokom karantina i izolacije većina nas se usporila. Postalo nam je komforno da nikud ne idemo, da se ne viđamo, da manje šetamo. Zato sada osećamo da nam je sve teško, da nas umaraju beznačajne stvari. Kao što se naš mozak opirao prekidu redovnih aktivnosti na početku pandemije, tako se sada opire vraćanju u pređašnji ritam aktivnosti.

Jer, za čoveka nema težeg posla od promene ustaljenog ponašanja. Kad smo zbog pandemije morali da radimo od kuće, da smanjimo društvene kontakte, da prestanemo da idemo u teretanu ili na bazen, da odložimo putovanja, prolazili smo kroz slično stanje kao oni koji prestaju da puše ili počinju da drže dijetu. A sada, baš ljudi koji su se najteže navikli na izolaciju, najsporije se vraćaju redovnom ritmu. U pozadini te pojave krije se naš nesvesni otpor promeni ustaljenog ponašanja. Jednostavno, sporo kočimo i sporo ubrzavamo.

Zašto nas strah usporava

Koliko nam je bilo teško da se naviknemo na izolaciju, toliko nas sad umara povratak redovnim aktivnostima

Psiholog Tali Šarot upozorava da se mi, kao i životinje, pred opasnošću nagonski konsterniramo ili bežimo. Za borbu, potrebno je pokrenuti složenije mehanizme. Kao dokaz da nas strah pasivizira, ona navodi stravična upozorenja na kutijama cigareta koja nikoga nisu navela da prestane da puši. Za to moramo da imamo pozitivnu motivaciju, tvrdi Tali Šarot i daje neke praktične savete za promenu ponašanja. Ona kaže da ono što želimo da postignemo moramo da smatramo socijalno vrednim. Ma koliko verovali da nam nije važno šta okolina misli o nama, emocionalni centar u našem mozgu nepogrešivo registruje jačinu spoljašnjih signala. U Britaniji je sproveden eksperiment sa rešenjima za porez. Jednoj grupi poslato je standardno rešenje, a kod druge je dodata rečenica: „Devet od deset ljudi u Britaniji plaća porez na vreme.” U toj drugoj grupi procenat onih koji su platili na vreme bio je 50 odsto veći nego u prvoj.

Kad budilnik zazvoni, imate pet sekundi da ustanete

Takođe, na putu promene ponašanja važno je da primenjujemo ono što se naziva: nagrada odmah. Iako su ciljevi zbog kojih želimo ili moramo da promenimo neko ponašanje uglavnom usmereni na budućnost, sebe moramo da nagradimo za svaki postignuti napredak. Makar smajlijem koji ćemo nacrtati na frižideru svaki put kad ga ne otvorimo.

Pravilo „pet sekundi”

Terapeutkinja Mel Robins znatno je stroža. Ona tvrdi da to što nam se nešto radi ili ne radi treba da ignorišemo. „Ne zavaravajte se, nikada nećete osećati da vam se ustaje pola sata ranije da biste vežbali”, kaže ona. Jedini način da nešto promenimo jeste da budemo sami sebi roditelj, da se nateramo da radimo ono što ne želimo. „Sve što menja rutinu, zahteva silu”, kaže Robins. „Setite se kako vam je bilo kad ste učili da vozite. Bilo je naporno, bilo vam je dosadno, stalno ste nešto grešili ili zaboravljali da date žmigavac. Ali niste odustali.”

Sve što menja rutinu, zahteva silu

Mel Robins navodi da je gledajući na televiziji lansiranje rakete, čula odbrojavanje i shvatila šta treba da radi. Na osnovu toga formulisala je pravilo „pet sekundi” koje, pojednostavljeno rečeno, podrazumeva da kad dođete na neku ideju o promeni, treba da počnete da odbrojavate: pet, četiri, tri… Pre nego što stignete do nule, morate da preduzmete neku akciju. Inače, mozak će aktivirati kočnicu. „Kad budilnik zazvoni, imate pet sekundi da ustanete. Posle toga, mozak će vam reći: zašto ustaješ kad je ovde tako meko”, tvrdi Robins.

Iako i dalje moramo da sprovodimo mere zaštite, od nas se očekuje, ili sami od sebe očekujemo, povratak u puni radni kapacitet, povratak na pređašnju kondiciju, skidanje dobijenih kilograma. Organizam se opire, ali samo je na nama da ga prebacimo u željenu brzinu, ili, kako kaže Mel Robins, da se sa režima autopilota vratimo u režim donosioca odluka.