inspiracija
Šoping - Mirjana Bobić Mojsilović- To sam ja portal
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Šoping

Mi smo se igrali u parku, ispred kuće, imali smo parče krede i lastiš, i drugove i drugarice, i čitali smo Bajke iz celog sveta, i igrali se „zanimljive geografije” ili „na slovo na slovo”

Posle mnogo vremena, ušla sam pre neki dan u jedan šoping centar, i doživela sam, najblaže rečeno, šok!

Mislila sam da me je stara boljka prošla – naime, svaki put kada bih bilo gde u svetu ušla u šoping centar ili u ogromnu robnu kuću, posle vrlo kratkog vremena počela bi da me boli glava, misli bi mi postajale mutne, izvesna mučnina bi me obuzimala, smetalo bi mi svetlo, i mirisi i zvuci, i ma koliko malo vremena da provedem unutra, uvek bih odatle izlazila nekako samlevena i energetski potpuno isceđena.

Sada se desilo potpuno isto – iste senzacije, mučnina i nelagodnost, izazvana svetlom, vazduhom, centralnom klimom, zvucima – a to je, znamo odavno, namerno tako napravljeno da bi potencijalni kupac izgubio vezu sa realnošću, i rastrojenih misli kupovao i šta mu treba, i šta mu ne treba. Ali, zapanjio me je jedan neverovatan detalj.

U toj neviđenoj gužvi, buci, gunguli i režiranom haosu, bilo je toliko dece, mladih majki s bebama u kolicima, dece s maskama i bez maski, dece koja zure u izloge, ili jurcaju, ili plaču, ili piju sokiće u restoranima brze hrane.

Vatra u očima, i osmeh na usnama, to ne može da se nabavi ni u jednom šoping molu

Kao da je ceo svet, kao da je ceo život, sadašnji i budući, tih malih bića, stao u taj histerični ambijent artificijelnog svetla, klime, i staklenog šarenila izloga, u tu zatvorenu kocku savremene Alibabine pećine u kojoj je nadohvat ruke „sve što je čoveku potrebno”, uključujući i klackalice za decu.

Nikada mi neće biti jasno zašto majke vode decu na igranje, u provod, u šoping centre. U buku, u neurotičnost, u gadan vazduh. Pomislila sam da bi imalo više smisla da decu vode u autobus GSP-a, bar bi mogla da vide ulice, i grad, i nebo.

Mi smo se igrali u parku, ispred kuće, imali smo parče krede i lastiš, i drugove i drugarice, i čitali smo Bajke iz celog sveta, i igrali se „zanimljive geografije” ili „na slovo na slovo”. Naša detinjstva nije obeležilo zurenje ni u šta. Imali smo parkić, i nebo, i kišne gliste, i slinave noseve, i rascopana kolena.

Kad sam izašla napolje, pomislila sam kako su i lica tih majki koje svoju dečicu vode u šoping molove, takođe nekako odsutna, izgubljena u prevodu.

Jer, vatra u očima, i osmeh na usnama, to ne može da se nabavi ni u jednom šoping molu.