Snaga je ženskog roda: panel o psihičkom zlostavljanju partnera

Nedostatak komunikacije, strah i sramota najveći su saveznici svakog zlostavljača. Potrebno je osvestiti šta je psihičko zlostavljanje, uključiti se u problem bliske osobe kada ga prepoznamo, ali i znati da ljubav i ljubomora ne idu zajedno.

To su glavne poruke sa panel-diskusije „Psihičko zlostavljanje u partnerskim odnosima” održane u sredu veče u punoj konferencijskoj sali MTS dvorane.

Tribina je inspirisana drugom sezonom serije Azbuka našeg života, a govorili su koordinatorka projekta Sigurna kuća Vesna Stanojević, psihoterapeut prof. dr Nevena Čalovska Hercog, rediteljka i autorka serije Azbuka našeg života Jelena Bajić Jočić i autorka romana na kojima je bazirana porodična drama, književnica Mirjana Bobić Mojsilović.

Govorili su i glavni glumci serije Aleksandra Janković, Radivoje Raša Bukvić i Jadran Malkovič, kao i jedna od žrtava psihičkog zlostavljanja koja je spas potražila u Sigurnoj kući.

Sistem Srbije ne prepoznaje psihičko nasilje

Prema poslednjoj statistici, svaka treća žena na svetu izložena je nekom obliku zlostavljanja, i to od osoba iz njenog najbližeg okruženja. Učesnici tribine su kroz razgovor došli do zajedničkog zaključka da se uzrok tome krije jer se za nasilje uglavnom kasno sazna.

Stanojević je tom prilikom kazala da u Sigurnoj kući najmanje prijava ima kada je u pitanju psihičko nasilje, jer se u Srbiji ono „ne prepoznaje kao nasilje”.

„Mnogo je više onih koji trpe i ćute. Kroz razgovor sa ženama koje su žrtve fizičkog nasilja, obično saznamo da su sve vreme žrtve i psihičkog. Ova vrsta nasilja može da se prepozna, često sve počinje rečenicom: „Što bi ti radila, ja ću…”, a nastavlja se eliminacijom svih oko nje, patološkom ljubomorom, prekidom komunikacije sa drugim ljudima…”, rekla je Stanojević.

Naglasila je i da period medenog meseca traje neko vreme, a da žene ne prepoznaju psihičko nasilje i uvek ga pravdaju. „Neće biti bolje i to žene moraju da znaju”, poručila je ona.

Priča štićenice Sigurne kuće

Na panelu je govorila i štićenica Sigurne kuće, majka dvoje dece, Miljana, koja je muževljevu torturu trpela osam godina.

Da je doživela psihičko zlostavljanje shvatila je tek kada je ono preraslo u fizičko, i kada je postala žrtva svakodnevnog nasilja u vidu svađa, pretnji i batina. Pojasnila je da je živela u zajednici sa suprugom i njegovom majkom, a da je dugo vremena morala da se oblači „isključivo kako je on smatrao da treba”.

„Nisam bila u kontaktu sa ljudima, nisam smela da izlazim, nismo imali nikakvu slobodu. Plašila sam se da bilo kome kažem kakva je situacija zbog straha, ali i zbog sramote. Poželela sam da se požalim svojoj majci, ali sam se plašila. Svaki put je sumnjala, ali sam opravdavala supruga sve dok nije došlo do fizičkog nasilja koje su i deca gledala. Žao mi je što su to trpela, ali sam prekinula”, ispričala je Miljana, i dodala da ju je suprug izbacio iz kuće koju su zajedno sagradili, odvezao kod majke, „ubacio kao krpu” i rekao: „Ja sam je odveo, ja ću da je vratim”.

„Par dana kasnije manipulantski je došao i pokušao da razgovara i to se pretvorilo u svađu i fizički napad. Nisam smela da ga prijavim, sve vreme je stražario ispred kuće. Sutradan sam ga prijavila i završila u Centru za socijalni rad”, kazala je ona.

Miljana je sada „puna snage i samopouzdanja”, te je ohrabrila sebe sa „idemo dalje”.

Ćutanje dovodi do eskalacije

Psihoterapeut prof. dr Nevena Čalovska Hercog smatra da je problem ćutanje, jer dovodi do eskalacije, te da to nije rešenje.

„Treba da se osvesti da trpiš nešto što nije u redu. Ljubomora i ljubav ne idu zajedno. Tamo gde nema poverenja, ljudi imaju potrebu da kontrolišu jedni druge. Zlostavljač se oseća nesigurnim i ima potrebu da partnerku stavlja pod kontrolu. Svako nasilje je praćeno i emocionalnim, samo je problem što je ono nevidljivo i eskalira”, objasnila je ona.

Dodala je i da zlostavljač manipulacijom dovodi do izolacije, žena počinje da sumnja u svoj sopstveni sud i da veruje da je on u pravu. Psihičkog nasilja je, kaže ona, bilo uvek, „ali ga sada ima mnogo više i u drastičnijoj formi”.

U toku razgovora sa panelistima, psihoterapeutkinja je pojasnila da „neslaganje ne znači da se ne volite, da prekidate komunikaciju, da morate u konflikt”.

„Neslaganje ne treba izbegavati, ono je poziv na razgovor i komunikaciju. Gomilanje nezadovoljstva pak dovodi do incidenta”, naglasila je ona.

Zlostavljač ne voli ni ženu, ni sebe

Prema rečima književnice Mirjane Bobić Mojsilović, narcisoidni poremećaj uvek daje isto ponašanje: „Na početku veze sve je neverovatno, a onda taj neverovatni princ iz bajke počinje da nas ucenjuje sopstvenim besom”, a to je, smatra ona, „bolest savremene civilizacije”.

„Cela zapadna civilizacija pati od epidemije narcisoidnog ludila, zato što je proteran bog i u centru svakog sveta je prokleto prazno ja. Svako više želi da bude voljen, nego da voli. Možda su u mačističkim društvima, kao što je naše, muškarci veći psihički zlostavljači, ali i žene mogu da budu isto to. Na primer, Megan Markl je odvojila muža od porodice da bi manipulisala njime”, kazala je ona.

Književnica smatra da zlostavljač „ne voli ni tu ženu, ni sebe, i iz tog nedostatka ljubavi, a voljenja ideje da može da vlada tvojim svetom, isključi ti odnose sa roditeljima, prijateljima, otposli te kako bi zavisila od njega”.

„Narcisi su patološki lažovi, oni uvek imaju rezervnu varijantu”, poručila je ona.

Mirjana Bobić Mojsilović smatra da članovi porodice mogu da reaguju na psihičko nasilje, ali i da niko žrtvi ne može da pomogne dok ne shvati s kim ima posla.

„Ima jedna Ršumova pesma – Vuk sa ovcom nešto ima, on se njenim strahom hrani. Ne treba se bojati, a mi smo indukovani strahom od svega. To rade mediji, politička scena, društvene mreže… – uteruju nam strah. To isto radi narcis, uteruje ti strah u kosti”, rekla je ona i dodala da je važno da žene ukapiraju da je – snaga ženskog roda.

Za svaku ženu je problem, dodala je, da bude javno obrukana, pa joj zato „narcis preti svojim besom kad su u blizini neki drugi, a ona izabere da ćuti da ne bi brukala ni sebe ni njega”.

O psihičkom nasilju se malo govori

Glumci serije koja je naišla na veliki odziv kod publike podelili su sa okupljenima svoja iskustva tokom snimanja, kako su uloge uticale na njih, koliko im je bilo teško da se prilagode i uđu u sam lik.

Rediteljka i autorka serije Jelena Bajić Jočić rekla je da su kroz seriju plasirali temu o kojoj se malo govori i da je važna poruka da niko nije sam sebi dovoljan.

„Moramo da vodimo računa jedni o drugima, da budemo tolerantni, ali i da reagujemo na nasilje, da zaštitimo i sebe i ljude oko nas”, rekla je ona. Prema njenom mišljenju, trebalo bi svako da ide na terapije ili edukacije, jer nas „od malena ne uče kako da izražavamo emocije”, te da se „sve guta i drži u sebi, dok ne eruptira kao vulkan”.

Aleksandra Janković, koja tumači lik Vesne, podelila je sa publikom da se emotivno nije dobro osećala u koži protagoniste.

„Stanje je grozno i toliko se useli pod kožu, često sam znala na setu da se osećam kao žrtva, počinješ da ludiš”, ispričala je ona. Prema njenim rečima, mnogo žena koje su se vezale za njen lik u seriji javilo joj se na Instagram profil.

Lik Vesninog bivšeg muža Uroša tumači Jadran Malkovič i tokom diskusije je naglasio je da je bitno „dati do znanja da si na raspolaganju ako je pomoć potrebna”, ali i da je „teško pomoći nekome ko ne traži pomoć”.

Nije svako neslaganje nasilje

Lik Veljka, koji će psihički i fizički zlostavljati Vesnu, nakon što joj se predstavi kao divan i idealan, tumači Radivoje Bukvić koji je objasnio da se dešavalo da ga ljudi identifikuju sa likom koji je igrao. Osim toga, dobijao je, kako kaže, i lične poruke na društvenim mrežama, koje su ga pomalo i uplašile.

„Olakšavajuća okolnost u procesu rada je da sam shvatio da je taj lik bolestan čovek. Dijagnoza se zove deluziona ljubomora – čovek kontinuirano ima vizije da ga neko vara i radi mu o glavi”, pojasnio je on.

Međutim, naglasio je da bi voleo da ne odemo u krajnost i da danas nije lako biti muškarac. „Usamljenost nas vodi na Tinder gde ljudi mahom kreiraju profile koji nisu realni. Na društvenoj mreži ne možete na pravi način da upoznate osobu i da procenite s kim imate posla. Čini mi se da u takvim uslovima međusobnog nepoznavanja, ponekad, možda prelako odlazimo u procenu toga šta je sve psihičko nasilje. Voleo bih da znam šta je to što ne potpada pod ovu kategoriju, jer dolazimo u opasnost da svako neslaganje sa partnerovom vizijom nazivamo agresijom u vezi.” Neka neslaganja su, poručio je Bukvić, ipak predmet rasprave među partnerima, a ona su deo svake veze.