zivotno-iskustvo
Smajli iz 17. veka – odakle nam toksični optimizam - To sam ja
casa sa vodom

Smajli iz 17. veka – odakle nam toksični optimizam

Socijalni pritisak na nas da delujemo i mislimo da smo srećni star je više vekova, a konstantno kreiranje sreće uzrokuje anksioznost i rascep između fasade i realnosti

Ako gledamo sa svetlije strane, optimizam je način da se u teškim situacijama iznađe rešenje i primene mehanizmi pomoću kojih rukujemo stresom. Sjajno! Međutim, nerealni optimizam može da nas unesreći, razboli ili nas stavi i kategoriju ne baš „normalnih”.

Možda ste u životu imali baš teške periode, u kojima ste se trudili da vidite onu svetliju stranu, svetlo na kraju tunela, da verujete kako će sve da bude baš onako kako ste želeli. Mnogo puta vam je to pošlo za rukom, ali kako ste se osećali kada nije?

Da li optimizam u takvim slučajevima ruši, nagriza, kruni naše samopoštovanje i veru u sopstvene mogućnosti? Drugim rečima, da li smo time što smo bezgranično verovali u mogućnost svakog pozitivnog ishoda onoga u šta smo se investirali, doveli sebe u stanje očajanja, nepoverenja ili odustajanja?

Mnogi pribegavaju strategijama koje im olakšavaju život, kao što su kognitivne strategije koje zahtevaju redefinisanje situacije koja pomaže menjanju emocionalne reakcije

Kontraproduktivni optimizam

Toksični optimizam je termin koji već neko vreme kruži internetom. Ne baš sjajna definicija ovoga bila bi da je to isforsiran optimizam, želja, ne potreba, da se ućutkaju negativne emocije čim se pojave. Pa sad, nije li to malo čudno, da su sve dobre vibracije loše?

U stručnim krugovima nećemo sresti termin toksični optimizam, ali ćemo sresti – nerealni optimizam

Oni koji se bave psihičkim stanjima i problemima ljudi kažu da pozitivnost sama po sebi nije toksična. Neprestana potreba za osećanjem sreće, ili bar da se deluje kao neko ko je srećan, ono je što može da bude kontraproduktivno.

Svi mi tražimo zlatnu žicu u životu i to je dobro kao strategija pomoću koje živimo. Međutim, pitanje koje ponekad sebi postavljamo: „Da li je to što nisam srećna znak da sa mnom nešto nije u redu, da sam depresivna?”, vodi strahu, neizvesnosti, preispitivanjima. Oni koji sude o svojim emocijama kao nečemu što je loše, negativno, zapravo dolaze u stanja koja liče na loša stanja.

Mnogi pribegavaju strategijama koje im olakšavaju život, kao što su kognitivne strategije koje zahtevaju redefinisanje situacije koja pomaže menjanju emocionalne reakcije. To izgleda, recimo, ovako: „To će proći”, „To je samo trenutak”, i bude bolje.

Međutim, oni koji se trude da na silu boga podignu raspoloženje i nadu da će sve biti u najboljem redu, zapravo smanjuju svoje kapacitete za borbu sa nelagodom u kojoj su.

Umesto da se suoče sa realnošću, ne baš uvek lepom i prihvatljivom, upinju se da je negiraju nalazeći opravdanja koja im pomažu da se ne osete bespomoćnim.

Znamo da su mnoge objave na Instagramu zapravo pokušaji da se realnost prikaže u optimističkom svetlu.

Toksični optimizam je termin koji već neko vreme kruži internetom. Ne baš sjajna definicija ovoga bila bi da je to isforsiran optimizam, želja, ne potreba, da se ućutkaju negativne emocije čim se pojave

To kreira i korišćenje novog jezika – emotikona koji, zapravo, ne znače mnogo, a zahtevaju jedan klik koji ne obavezuje na razmišljanje i davanje autentičnog odgovora. Što reče jedan čovek, „ja od emotikona koristim jedino nasmejanog smajlija (oksimoron, zar ne?) i onaj prst okrenut nagore – sve je OK”.

Hm, baš bogato emocionalno ispoljavanje. A šta ćemo sa pesmom Sergeja Jesenjina „Smej se onda kada bi plakati hteo, osmehom guši što ti duša skriva”, ili „Smej se pajaco” iz opere Pajaci Ruđera Leonkavala? Da ne pobrkamo, divni film Život je lep ne govori o optimizmu, nego o potresnoj potrebi oca da zaštiti nejaku sinovljevu dušu od užasa kojima je izložen.

(Ne)realni optimizam

Potreba da uvek delujemo kao da smo bogzna koliko srećni, kažu, datira još iz 17. veka. Na portretima tog doba uvek ćemo videti bogatog čoveka, nasmešenog, u sjajnoj odeći, sa radnicima na imanju, srećnom ženom i prelepom decom.

Nećemo videti boginje i naporne radove u polju. To samo znači da je socijalni pritisak na nas da delujemo i mislimo da smo srećni star više vekova, a konstantno kreiranje sreće uzrokuje anksioznost i rascep između fasade i realnosti.

U stručnim krugovima nećemo sresti termin toksični optimizam, ali ćemo sresti nerealni optimizam. Dok je pozitivan stav od velike koristi u izlaženju na kraj sa nekim situacijama, dotle preterana pozitivnost ili optimizam ima svoju tamnu stranu.

Oni koji se trude da na silu boga podignu raspoloženje i nadu da će sve biti u najboljem redu, zapravo smanjuju svoje kapacitete za borbu sa nelagodom u kojoj su

Gde je izlaz? Da bi se izbegao toksični optimizam važno je da prepoznamo i uvažimo ceo spektar različitih osećanja i da ih prihvatimo kao normalne odgovore naše psihe na njih. Ako naučimo da rukujemo svim osećanjima, imaćemo samo korist od toga.

Procena realne situacije, potrebe za našim uključivanjem, kao i naši kapaciteti za to su najbolji recept za izbegavanje toksičnog optimizma. Nije on slučajno tako nazvan. Zaista je toksičan.