Slon u spavaćoj sobi

Verovatno je prva asocijacija svakog čoveka na pojam slona – Afrika, safari, a što da ne i Indija. Ima slonova napretek. Potom ide Moja Afrika neverovatne Karen fon Bliksen, onda zoo vrtovi, dečje slikovnice. Sasvim sigurno nikome ne pada na pamet slon u spavaćoj sobi. Na slona u staklarskoj radnji smo se već navikli, to je često poređenje koje pravimo sa ne baš spretnim ljudima, ali molim vas, slon u spavaćoj sobi?!

Otkud sad to?

Postoje ljudi, pojedinci, parovi, prijatelji koji kao da ne vide problem i to onaj najveći koji je pred njihovim očima. Englezi imaju sjajnu izreku za to. Kažu „okreću slepo oko”.

Neko bi rekao da ne vidi problem u tome što ljudi ne vide svoj problem. Ima istine i u tome.

Međutim, problem tih ljudi jeste i u tome što tim problemom kao da intelektualno, psihološki, emocionalno „zagađuju” svoje okruženje.

Poznajete sigurno neke od tih odnosa, onako distanciranih, hladnih, u rukavicama, bez autentičnosti, a kao sve je u redu.

Svi se volimo, svi se razumemo, podržavamo, delimo. Svi, ili bolje rečeno, niko.

Ljudi i odnosi se menjaju

Kakvi su to odnosi i kako nastaju? Ljudi se nalaze i gube, zbližavaju i udaljavaju, komuniciraju i zaneme. Sve što je ljudsko nije mi strano. Teško da za bilo koji odnos, sem u najvećoj meri roditeljsko-dečji, možemo da kažemo da je trajan i nepomućen. Pa čak i taj odnos.

Dakle, odnosi se menjaju jer se ljudi s vremenom menjaju. Ono što je ljude nekad spajalo, kao što su slične ideje, motivi, postupci, ciljevi, naklonosti prema nečemu, u jednom trenutku prestane da bude spona. Razlozi su brojni, ali je najčešći taj što nama bliske osobe biramo sa određenog stepena zrelosti.

Kako zrelost napreduje kod svakog pojedinca u uzajamnom odnosu, tako dolazi i do razmimoilaženja između onih koji su nekad funkcionisali kao jedan.

To nije stvar neslaganja, nesporazuma, razmirica, već činjenice da su se razvijali svako u svom smeru i više se kao bliske osobe ne prepoznaju.

Zašto ostajemo u lošim odnosima

Zna se da je svako odvajanje teško i bolno, nekad i traumatično i ljudi se, svesno ili nesvesno, brane od toga. Tako se i dešava da ostanu u istom kontaktu koji ne da više nije isti, nego ni približno nije isti. Ideja o tome da su se u nekim, za njih važnim životnim detaljima razišli, podjednako je bolna i teška.

Zbog toga, ponekad i ne baš retko, ljudi ostaju u odnosima koji ih ne zadovoljavaju, ne usrećuju, ne inspirišu, ne vuku napred ka novom, neistraženom, uzbudljivom, životnom.

Upadnu u životnu čamotinju, usahlost, utule se kao sveće i kao da su živi.

Novi odnos na ruševinama starog

Problem bude i u tome što odvojiti se od nekad važnih i bliskih osoba preti usamljenošću. Nekada su godine prepreka za tako velike tektonske promene. Ko će u nekim godinama tražiti novo društvo, nove prijateljice, najbolju drugaricu, novog partnera?

Gde ih naći, kako uspostaviti odnos na ruševinama starih, sa mnogo manje poverenja, entuzijazma, vremena za građenje odnosa, nalaženja zajedničkog jezika.

Nedostajaće istorija odnosa, nove fotografije sa nekih događaja koji su važni i veseli, tu će biti neki novi ljudi, ne baš klinci, neke nove priče, šale kojima ne znamo da li treba da se smejemo, neki jezik, premda naš, koji zvuči daleko i nedokučivo.

Ne znamo šta se sluša, čita, gleda, jede u tim novim okruženjima, a ko će sada to ponovo da traži, nalazi i gradi?

Slona vide svi i niko

Slon u odnosu među ljudima ume da bude nevidljiv iako je tu. Lakše ga je zaobići nego ga pogledati u oči i progovoriti o teskobi među ljudima među kojima postoji. Slona svi vide i niko ne vidi. Kao što rekoh, okreću slepo oko pred činjenicom da više ništa nije isto i da su se međusobno toliko udaljili da više ne postoji, sem sećanja, ništa što ih drži na okupu. Hrabro je pogledati tome u oči jer je to jedini način da se stvari razjasne i napravi ili novi korak ili odstupi.

Dokle god je slon tu, a ne vidimo ga, dotle smo toksični i za našu okolinu koja vidi i oseća da se nešto događa, a ne ume to da imenuje.

Onda okolina počinje da se oseća čudno i da se preispituje. Nije fer, zar ne?

Tako dođosmo do slona u spavaćoj sobi. Možda je baš u spavaćoj sobi i najveći, jer je najteže razoriti zajednicu dve osobe koje su bile u najintimnijem odnosu koji je moguće zamisliti i opisati.

Tako partneri zaobilaze slona, gledajući da se ne očešu o njega iako je on, zar ne, baš veliki.

I kao što deca rukama zatvore oči pred prizorima kojih se plaše, tako i odrasli zatvore oči i ne vide slona. Jednostavno, zar ne? Teško, zar ne? Može da zabrine, zar ne?