Slagalice – mali odmor od samog sebe

Slagalica, Vilerov goblen, Rubikova kocka ili video-igrica samo su načini da upravljamo sopstvenim raspoloženjima i povratimo osećaj kontrole

Znate ona stanja „nešto mi je, a nije mi ništa”? Nervoza, anksioznost, depresivnost, panika, bezvoljnost… Izraza i pojavnih oblika je bezbroj, prilična je i ponuda saveta za samopomoć, ali je malo konkretnih rešenja koja zaista pomažu.

Ali ako posegnemo ka polici sa dečjim igračkama, naći ćemo nešto što i iskustvo i stručnjaci preporučuju. Efikasno je, a nema nikakvih neželjenih efekata. „Slagalica ili pazla okupira naš um čak i u najtamnijim trenucima”, podseća nas autor portala Wierd.

Pomaže kod nesanice

Oni koji su i ranije imali iskustva borbe sa depresijom i anksioznošću znaju koliko sklapanje celovite slike od stotina, pa i hiljada nazubljenih komadića može da zaokupi pretrpani um i usredsredi ga na traženje odgovarajućeg delića. „Bar na pola sata kao da držim glavu iznad vode”, kažu oni koji imaju iskustva sa pazlama.

Živimo u svetu u kome se norme i očekivanja neprestano menjaju, a slagalica je svet sa jasnim pravilima

Od kad je počela pandemija, mnogi ljubitelji slagalica na mrežama otkrivaju svoja iskustva. Jedan bloger iz Indije, koji je po zanimanju trener pasa, piše da se sa depresivnim osećanjima borio tako što je slagao slagalice od 1000 komada. Za njega, one su bile nizovi tačaka koje su čekale da budu povezane na ispravan način. „Želja da povežem te tačke bila je tolika da sam se potpuno predavao poslu. Koliko god da sam bio ljut, tužan, zgrožen pre nego što bih seo da slažem slagalicu, uvek sam se osećao pobedonosno kad bih je kompletirao”, piše ovaj ljubitelj slagalica.

Slagalica mu je naročito pomagala kad duboko u noć ne bi mogao da zaspi zbog uznemiravajućih misli. Tada bi ustao, vratio se svojoj slagalici i tražio odgovarajuće deliće buduće slike. Već posle pola sata i desetak uglavljenih komadića, osetio bi se dovoljno smiren i vraćao se u krevet.

Pozitivan efekat osećaja kontrole

Velike podne slagalice od 1000 komada zahtevale su po više dana, pa i nedelja posvećenosti, ali se onima bez iskustva preporučuje da počnu od manjih i manje zahtevnih pazli. Olivija Džejms, terapeutkinja iz Londona, kaže da nije važno koliko je velika i složena naša slagalica, jer pozitivan efekat dolazi iz osećaja kontrole. „Ništa neočekivano se neće desiti kod pazle”, kaže ona. Podseća da živimo u svetu u kome se norme i očekivanja neprestano menjaju, a slagalica je svet sa jasnim pravilima, u kome se ne postavlja pitanje da li ćemo uspeti, već samo kada ćemo završiti.

„Bar na pola sata kao da držim glavu iznad vode”, kažu oni koji imaju iskustva sa pazlama

Jedna žena iz Kalifornije, stručnjak za modu i lepotu, takođe pribegava slaganju slagalica jer joj omogućavaju da uspori i odmori mozak od „brzog digitalnog života” kojim živi. Slagalice su za nju način da se kreće „od anksioznog moda do strateškog moda”.

Ona je primer koliko su pazle blagotvorne za osobe pod stresom, jer predstavljaju „mali odmor od samog sebe”. Radi se o aktivnosti koja traži da se naš um fokusira i posveti, a da to ipak nije suviše izazovan zadatak. Po Oliviji Džejms, slagalica je elegantno rešenje, ali slično mogu da deluju i druge aktivnosti kojima se ljudi oduvek relaksiraju, kao što su baštovanstvo, ukrštene reči, Rubikova kocka ili društvene igre, od „Čoveče, ne ljuti se” do veoma sofisticiranih igrica.

Vilerov goblen kao igrica

Na istom mehanizmu zasnivala se i neverovatna popularnost Vilerovih goblena u generaciji naših majki i baka. One su se mnogo manje žalile na depresivnost i anksioznost, ali su ćutke nalazile konstruktivna rešenja. Počinjale su od manjih formata i jednostavnijih motiva, pa prelazile na sva četiri godišnja doba, devojke koje čitaju i tajne večere. Mesecima su pažljivo birale konce, pažljivo čitale šemu i prebrojavale kockice, dok konačno uramljeni motiv ne bi zablistao na zidu iznad troseda.

Na istom mehanizmu zasnivala se i neverovatna popularnost Vilerovih goblena u generaciji naših majki i baka

Za vezilje Vilerovih goblena važi isto ono o čemu govori stručnjak za razvoj igara (gejm diveloper, kako se to stručno kaže) i autor The Gardens Between, Sajmon Džoslin, da „igrač stalno uči jezik igre”, da prelazak s jednog nivoa igre na drugi zaokuplja njegov um. „Deo filozofije iza igrice”, kaže Džoslin, „leži u posvećenosti tom novom svetu u kome igrač može da se koncentriše, opusti i uživa u rešavanju zagonetke.”

Pokušavamo da upravljamo raspoloženjem

Bilo da su u pitanju dečje slagalice, Vilerovi gobleni, Rubikova kocka, ukrštene reči, ili kompjuterske igre, radi se o procesu kojim regulišemo svoje emocije i vežbamo svoje kognitivne mišiće. „Sve je dobro što čovek može da uradi da se samoreguliše. Tako mi pokušavamo da upravljamo sopstvenim raspoloženjima”, kaže Olivija Džejms.

Efikasnost pazle kao mehanizma za borbu sa stresom, depresivnošću ili anksioznošću najviše zavisi od toga koliko je postavljeni zadatak izazovan za pojedinog igrača. Zadatak ne sme biti suviše težak, jer se onda igrač oseća frustrirano, ali ni suviše lak, jer je onda igra dosadna i time se ostavlja prostor u koji se vraćaju svakodnevne opterećujuće misli. Jer, cilj igre i jeste da zaokupi naš um i omogući mu predah od stalnog unutrašnjeg monologa, koji je posebno neprijatan kod depresije i anksioznosti.