Sindrom praznog gnezda

Nisam se rasplakala na venčanju, ali kad je moja devojčica zaplesala prvi bračni ples – suze su krenule same

Nisam se rasplakala ni u crkvi, ni kod matičara, ali kad je moja mala devojčica zaplesala svoj prvi bračni ples – suze su krenule same. I mada ona već neko vreme ne živi u roditeljskom domu, prvog dana posle svadbe osetila sam sve elemente sindroma napuštenog gnezda. Psiholozi upozoravaju na depresivnost, bezvoljnost, osećaj besmisla i napuštenosti, a meni je nekako najviše zasmetala tišina. Bili smo glasna, pričljiva porodica, stalno jedni drugima upadali u reč, smejali se i svađali glasno. Tada, dok su deca bila deca, a naročito tokom njihovog puberteta, ja sam očajnički čeznula za malo tišine. A eto, sad kad je imam, imam je i previše.

Prvog dana posle svadbe moje ćerke osetila sam sve elemente sindroma na koje upozoravaju psiholozi. Ipak, meni je nekako najviše zasmetala tišina

Novonastala tišina pokazala se podjednako razorna i neizdrživa, koliko i drugi simptomi sindroma praznog gnezda. Taj osećaj ljudi opisuju kao ogromnu rupu u stomaku, beznađe, kao osećaj da život više nema smisla. Ako dugo traje i ništa se ne preduzme, ovaj sindrom može da odvede u ozbiljnu depresiju i psihosomatske bolesti.

Prisutno vezivo

Uz mnoge druge probleme, ova životna faza, koja se još naziva i fazom „lansiranja” dece, oslobađa do tada zatrpane probleme u supružničkim odnosima. Roman Mi Dejvida Nikolsa govori o trenutku kada sin odlazi na fakultet, a njegova majka oseća da je više ništa ne obavezuje i saopštava mužu kako i ona želi napolje. Čak i u brakovima kod kojih nema tako mnogo prećutanog nezadovoljstva, osamostaljivanje dece donosi veću upućenost supružnika jednih na druge. Kao i sve životne prekretnice, i ta služi kao lakmus. Ako se dovoljno potrude, supružnici imaju priliku da obnove međusobnu nežnost, ali nije malo brakova koji su se raspali upravo nakon što deca više nisu bila prisutno vezivo.

Životna faza, koja se još naziva i fazom „lansiranja” dece, oslobađa do tada zatrpane probleme u supružničkim odnosima

I upravo u vreme kad sam naišla na roman Mi, pročitala sam i rezultate jednog istraživanja koje je obavio tim naučnika sa univerziteta u Hajdelbergu, po kome deca čine roditelje srećnim tek nakon što napuste roditeljski dom. Istraživanje je obuhvatilo čak 55 000 ljudi starijih od 50 godina iz 16 evropskih zemalja i pokazalo da su najzadovoljniji svojim životom upravo ljudi čija su deca odrasla i odselila se.

Supružnici imaju priliku da obnove međusobnu nežnost, ali nije malo brakova koji su se raspali upravo nakon što deca više nisu bila prisutno vezivo

Zagrljaj koji se iselio

Na prvi pogled, ovi rezultati su u suprotnosti sa sve rasprostranjenijim sindromom napuštenog gnezda, koji ima naročito drastičnu formu kod roditelja čija su se deca iselila u druge države, pa čak i udaljene kontinente. Poznajem ih nekoliko i svi su mi rekli da im najviše nedostaje zagrljaj. A kad deca u inostranstvu zasnuju svoje porodice (najčešće ne sa svojim sunarodnicima) i dobiju svoju decu, roditelji se osećaju još udaljenije zbog kulturoloških i jezičkih barijera. Kako onda istraživanje sa Hajdelberga tvrdi da se baš tada može biti veoma zadovoljan svojim životom?

I tako, slušajući tišinu za kojom sam onoliko čeznula, a sad su mi od nje pucale bubne opne, shvatila sam gde je kvaka. Setila sam se sebe, kad sam kretala na studije i odlazila iz roditeljskog doma. Osećala sam se slobodno i odraslo, bila sam puna svog mladog, nabujalog „ja”. Zaprepastila sam se kad sam videla da se moja mama rasplakala. Očekivala sam da će i ona biti srećna jer sam ja srećna.

Čak i u brakovima kod kojih nema mnogo prećutanog nezadovoljstva, osamostaljivanje dece donosi veću upućenost supružnika jednih na druge

A onda, polako, korak po korak, godina po godina, po želji svog „ja” sve više sam postajala „mi”. To „mi” bilo je moćna i složena konstrukcija, kao i sve porodice, puna i uzbuđenja i protivrečnosti. Deca su se rađala, dobijala zube, kretala u vrtić, pa u školu, pa redom. Primetila sam, u jednom trenutku da se ta množina prenosi i na neke segmente u kojima joj nije mesto. Ali tempo života zaposlene žene s decom tražio je ekonomičnost u svemu, pa i u jeziku. Bili smo na moru, slavimo rođendan, kupili smo novi tepih. I moram da priznam da iako mi je u tom „mi” bilo prilično tesno, osećala sam se u njemu bezbedno.

Beg od množine

Po prirodi stvari, ulaskom u pubertet deca su tražila da se iskobeljaju iz naše množine, htela su svoje „ja”

Po prirodi stvari, ulaskom u pubertet deca su tražila da se iskobeljaju iz naše množine, htela su svoje „ja”. I pošto su ga izgradili i osvojili, otišli su iz gnezda. U novonastaloj tišini, nasred stana, ležalo je zgužvano i sasvim iznošeno „mi”. Bila sam mu zahvalna, kao što sam zahvalna i svojoj mami, ali sam shvatila, sa manje entuzijazma i više iskustva, da je promena neminovna. Preda mnom je stajao još jedan pubertet, uzbudljivo putovanje ka novom „ja”. Samo što nigde na netu nisam našla uputstvo kako se do njega stiže. Zato sam, po ugledu na tinejdžere, razdvojila stvari koje hoću i one koje neću.

I da vidite, nije tu bilo malo ni onoga za bacanje, ni onoga za radovanje. A avantura tek počinje!