Setimo se različitosti koje volimo i negujmo ih

Meni su se uvek dopadali momci koji govore istočnohercegovačkim dijalektom, iako sam ga uvek mešala sa zetsko–raškim.

Kako kažu knjige, šarolik je ovaj staroštokavski dijalekat.

Sećam se, u školi, kad smo se na času srpskog dvoumili oko nekog akcenta, profesorka je uvek pitala je lʼ ima u razredu neko iz Užica, oni govore najčistije. Govorila je, kad se dvoumite, pitajte nekog iz Zlatiborskog okruga. Davno je to bilo.

Situacija u Beogradu trenutno je, naravno, mnogo zabavnija.

Moj najbolji drug, koji je iz Crne Gore i 40 godina živi i radi u prestonici, govori, što bi se reklo, beogradskim akcentom, osim kad želi nešto da istakne ili se jako iznervira pa odmah vrati na istočnohercegovački. To jest, kako bi danas rekli, na crnogorski.

Moja drugarica Olja, profesorka matematike i astronomije, Bosanka je iz Banjaluke. Ona, kad se naljuti na decu što je ne slušaju, viče: Bolan slušajte. Ja kad čujem to „bolan” – odmah se uozbiljim.

Naravno, deci je to smešno, ali vidim da slušaju.

Ne možemo a da ne spomenemo da zagrebački naglasak, to jest štokavsko narečje, budi u beogradskim momcima neopisivu želju za ženidbom.

Priznajmo da nema tog beogradskog frajera koji se neće okrenuti za devojkom koja govori zagrebačkim akcentom.

Mnogo me raduje to što nestankom jedne velike zemlje, koja je imala veliko bogatstvo u različitim jezicima, dijalektima, naglascima, ipak nije sve nestalo u generaciji moje dece.

Dok kuvam bosanski lonac, setimo se različitosti koje volimo i negujmo ih. Danas slušamo Đavole. Po vašem izboru.