Separe
Bogataši prodaju novine, klikove na portalima i na društvenim mrežama, to je jasno kao dan. Nije čudno što i u našoj sredini sve češće možemo, u tekstovima o poznatima, pronaći floskule „luksuzna kuća” „skupi nameštaj”, „cifre od kojih boli glava” i slično. Prikazivanje „bogatstva” postalo je neka vrsta trenda koji diktira internet kao globalni virtuelni korzo. Od cipela i nakita do promocije mega giga jahti sa heliodromima, bioskopskim salama i akva-parkovima na palubama – sve to služi vaspitavanju čovečanstva: to je ono čemu treba težiti jer tu leži sreća i večno ispunjenje.
Bogatstvo je postalo opipljivi dodatak u globalnom narcisističkom projektu – otuda je bogatstvo koje se ne prikazuje javno, u stvari beskorisno, sa stanovišta savremenih kulturnih diktata. Jer bogatstvo, osim luksuznog života, predstavlja, paradoksalno, i neku vrstu duševne hrane svojim vlasnicima, koja obezbeđuje osećaj moći, ekskluzivnosti, izuzetnosti u odnosu na druge.
Nikada mi nije bilo jasno zašto bogataši i oni koji žele da to postanu, na primer, vole separee. Paradoks materijalističke ekskluzivnosti leži upravo u tom malom detalju – separe znači odvajanje od drugih, separe je znak novca, statusa, moći, separe prostački uzvikuje „bolji sam od vas koji ne sedite ovde”. Pa zašto onda uzimaju separe tamo gde stoji, sedi, jede, igra – usamljena siromašna gomila?! Ako žele da se odvoje od „nižih od sebe” i „bezvrednih”, zašto uzimaju separe u moru običnosti?
Zato što osećaj moći i elitnosti može da se napaja samo tamo gde mogu da budu vidljivi – među plebsom. Svejedno da li se radi o separeu u lokalnom klubu, ili o giga mega jahti u Sen Tropeu sa koje silaze ljudi da bi se na kopnu izmešali sa gomilom koju preziru i bez koje ne mogu.
Zašto silaze među svet, okruženi telohraniteljima, da niko ne može da im priđe, ako ne zato što bez usamljenje gomile koja ih posmatra sa divljenjem – ne mogu. Zašto, ako toliko žele da se odvoje od svetine grozne, silaze u gomilu da bi se od nje fizički odvojili? Zašto oni koji imaju svetske kuvare na svojim jahtama i u svojim vilama, imaju potrebu da dođu u kafanu u kojoj sedi običan svet, ako ne zato da svoje unutrašnje siromaštvo nekako uteše.
Zato što savremeno bogatstvo, primitivno u svojoj biti, ne može da se otrgne od svoje vlastite duševne gologuzije iz koje je poteklo.