Šeherezada – šarm nezaboravne prošlosti

Neko će da kaže da sam se raspekmezila, da ne držim korak sa savremenim promenama i bla-bla-bla. Nije to. Žao mi je što civilizacija kod nas uvek kreće od početka

Pomislili ste na onu Šeherezadu, znam. Ali, nije o njoj. Priča je o jednoj drugoj, koja nije plod mašte, nego lepo sećanje. Ako se budete šetali nekadašnjim Bulevarom revolucije, sada Bulevarom kralja Aleksandra, pogledajte na novi kafić preko puta poslovnice bivšeg JAT-a, sada Er Srbije. Sve je nekako bivše, a naše, da se našalim.

Sentimentalno putovanje po Bulevaru

Ličilo je to na sentimentalno putovanje, jedno od onih neplaniranih. Kako vreme šetnje kroz Bulevar odmiče, setih se pesme „As time goes by” i počeše da se vraćaju slike ondašnjeg Bulevara.

Kako vreme šetnje kroz Bulevar odmiče, setih se pesme „As time goes by” i počeše da se vraćaju slike ondašnjeg Bulevara

Zanatlijske radnjice, uvek neodoljive radnjice tipa svaštara, sijaset frizerskih i berberskih radnji, ne salona, radnji, pa onda onih glomaznih prodavnica tekstila, poput Plitvica, beskrajno šarmantne i opasno nakrivljene straćare, poslastičarnice u kojima su bili tradicionalni kolači.

Nije bilo museva, sem musave klinčadije, a kamoli ovakvih i onakvih kupova. Može sladoled na kugle u malom ili velikom kornetu, šlag za one koji imaju problema sa krajnicima. Istini za volju, više problema imali su roditelji nego mališani. Čašice za sladoled pojavile su se mnogo kasnije.

Nije bilo plastičnih flašica sa vodom ili sokova. Vodu ste mogli da dobijete ako naručite kolač. Pijace su na istom mestu, ali su se i one promenile. Ako ništa drugo, tu su neki novi klinci i… preprodavci. Ranije nije bilo preprodavaca. Novo zanimanje, zar ne?

Činjenica je, takođe, da svi ti lokali često menjaju namenu. Odete u butik po cipele koje ste spazili u izlogu i koje su baš onakve kakve ste želeli, ne u prodavnicu već u butik jer se to sad tako zove, kad ono… nema više tog butika. A cipele su bile vrh, čista desetka. Promene su uslovljene pre svega platežnom moći onog ko iznajmljuje.

Dobro, na to smo se navikli. Teške godine inflacije, bombardovanja, oporavka i večitog nedostatka novca, prisilile su nas da prihvatimo i neprihvatljivo.

Mirisi i ukusi mladosti

Pa onda – kafane. Bezbroj kafana sa roštiljem i eventualno bečkom šniclom. Ni pomisliti na jelovnike današnjih pekara/kafića/restorana/kako li se već sve zovu. Neke su bile poznate po fantastičnom roštilju, neke po tome što su se tu slavili svi diplomski iz one velike zgrade u kojoj su tri fakulteta, a ispred sedi Nikola Tesla.

E, nema toga više. Nema više Domovine. Ostale su dve kafane, od kojih jednoj preti rušenje. Tu niče nov kompleks zgrada koji će je, prosto, proždrati. Šteta! Kao da se gubi onaj prepoznatljiv šarm Beograda. Uzgred, ni Skadarlija, uprkos trudu, nije ono što je bila.

Sad će neko da kaže da sam se raspekmezila, da ne držim korak sa savremenim promenama i bla-bla-bla. Nije to. Žao mi je što civilizacija kod nas uvek kreće od početka. Kao da ne postoje temelji i kao da nije bitno da se sačuva bar deo onoga od čega smo krenuli. Svetske metropole od toga prave kapital. Lepo ste pročitali, svetske. Daleko od toga da bilo ko čezne za turskom kasabom, ali nešto je ipak trebalo sačuvati. Ne zbog uspomena, a što da ne i zbog njih, nego zbog tradicije.

Bio je tamo i čuveni Depo. Nema ga više, reklo bi se srećom, jer nije bio ukras tog dela grada. Bio je mesto koje je nekim porodicama omogućavalo da prežive, bilo radom, bilo prihvatljivim cenama za kupce. Bilo jednom…

Može sladoled na kugle u malom ili velikom kornetu, šlag za one koji imaju problema sa krajnicima

Pa onda – crveni kiosk za viršle. Takvih viršli više nema, ne proizvode se. Znate ono, kad zagrizete, a one puuuknuuu. I jogurt, u trouglastom pakovanju. O, da, i kobasice. I zemička, mekana. Sjajna večera za mnoge, danas uspešne ljude i olakšica za mame koje nisu morale da spremaju večeru.

Lola je još uvek na istom mestu. Uh, olakšanje. Studenti ulaze, izlaze, i tu je neki divan, životni deo ovog grada. Kao što je i u svim delovima grada gde ima studenata.

Da se vratim na Šeherezadu, ili da bude jasnije Šeherezadu. Bila je to, za neko ne baš davno vreme, klasična poslastičarnica, ali… sa carskim tulumbama i bozom. Sigurno znate šta su tulumbe? Kada ste hteli tu vrstu provoda, Šeherezada je nesumnjivo bila pravi izbor. Nema više Šeherezade, nema više takvih tulumbi, a i bozu ne prave na isti način.

Sigurno znate šta su tulumbe? Kada ste hteli tu vrstu provoda, Šeherezada je nesumnjivo bila pravi izbor

U jednom sjajnom filmu izgovorena je rečenica: „Hrana je stvar sećanja”. Pa, izgleda da ću ipak pristati na mogući stav da sam se raspekmezila. Ali, avaj, nema više Šeherezade. Ostala je stara poslastičarnica, na početku ili kraju Bulevara, zavisi kako gledate. Ime isto, sladoled isti, samo neki novi ljudi. Bar nešto što ima miris i ukus naše mladosti.