Some picture

Savršenstvo

Niko nikada neće reći, a da nije baš pritisnut, da je bio nesavršeni roditelj. Kao da je savršenost neki najvažniji socijalni zadatak

Ne znam da li ste i vi primetili, ali svi se, pritisnuti strašnom medijskom mašinerijom, upiru da budu savršeni, ili da bar tako izgledaju. A poznato je da su savršeni ljudi nepodnošljivi za boga, isto kao što su i savršeni junaci nepodnošljivi za literaturu.

Pa ipak, svi se, pomalo, palimo da smo bar malo, ili bar u ponečemu savršeni.

Naročito se palimo da smo savršeni roditelji. Vajda zato hoćemo i savršenu decu, jer smo i sami takvi, savršeni.

Niko nikada neće reći, a da nije baš pritisnut, da je bio nesavršeni roditelj. Kao da je savršenost neki najvažniji socijalni zadatak.

Evo, iako se ložim da sam u suštini bila dobra mama, priznajem da sam bila daleko od bilo kakvog savršenstva.

Na ovo iznenadno priznanje nagoni me smeh. Ludački smeh koji me i danas čini, nekako, ozarenom.

Sinoć sam se, skoro ni zbog čega, prisetila samo jedne male scene iz detinjstva moje ćerke:

Iako se ložim da sam u suštini bila dobra mama, priznajem da sam bila daleko od bilo kakvog savršenstva

Iako sam bila veliki protivnik svih elektronskih igrica, jednog dana, kao i svi nesavršeni roditelji, morala sam da popustim pred navaljivanjem mog deteta – kupila sam joj igricu, sa onom konzolom za dvoje, a igrica se zvala Super Mario. I onda, sela sam pored moje male ćerke, na pod, ispred televizora, samo da vidim o čemu se tu radi. Vodile smo tog malog Maria preko svih onih prepreka.

„Mama, hladno mi je”, rekla mi je ćerka posle dva sata. Samo sam ustala i ogrnula je ćebetom, jer mi Super Mario nije davao da odustanem. Moja ćerka je, iako već malkice umorna, imala bolji skor od mene, a ja sam pritiskala one dugmiće i ložila se neviđeno, samo da Mario preskoči sve prepreke i da ga ne pojede zmaj u onoj pećini.

Mora da je bilo oko jedan noću kad je moja mala ćerka rekla: „Mamice, spava mi se”. „Moli te mama, hajde samo još malo da se igramo”, rekla sam, tutukajući joj, klonuloj od umora, čokoladnu bombonu da je oraspoložim i zadržim budnom.

Mora da je bilo oko dva posle ponoći kad sam je, umotanu u ćebe, odnela u krevet, uspavanu i polusmrznutu, šapućući joj, razočarana: „Što si takva, mama je htela još da se igra”.

Da su socijalne službe znale za ovo, oduzele bi mi dete.

„Kako da se ne sećam”, rekla je, „nisi bila normalna, ali to je jedan od najluđih i najslađih događaja mog detinjstva. Kad si ti podetinjila”, rekla mi je sinoć, smejući se.

Taj smeh, pomislila sam, to je ono što nas danas čini živima.

Jer, u savršentvu, ništa nije smešno.

A gde nije bilo smeha, kao da nije bilo ni nekog naročitog života! PS.                                                                                                 

Napišite, kad ste vi bili nesavršeni. To ne boli, verujte mi na reč.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *