Sanjarenje

Došlo vreme da mi treba neki banjski tretman, da me ubace u neki program, da me masiraju, da šetam nogu pred nogu, da mi neko sprema hranu…

Mnogo sam volela da putujem. Sećam se prvog ranca koji mi je tata kupio negde kod Poljaka, oni su imali super opremu za kampovanje. Bio je žute boje, bez šina, srednje veličine. Želela sam onaj veliki, ali bila zadovoljna i ovim koji sam dobila. Šta je sve moglo unutra da stane… jeste da je pucao od prenatrpanosti, ali stavim ga na leđa, pa u voz i na more. Često sam putovala sama, a onda ili radim negde na moru, ili se nađem sa ekipom, pa zujimo od mesta do mesta, koliko nam se sviđa.

Kad sam putovala sa roditeljima, tj. sa porodicom, u kolima nas troje dece sedi pozadi, guramo se, brat se večito raširi, pa moja sestra nema dovoljno mesta, ja ga tužakam, a onda mama drekne kako moramo da se smirimo. Kad idemo u Grčku na more, tata spremi neke odvratne kasete sa grčkom muzikom da nas uvede u atmosferu, mi kolutamo očima, umiremo od vrućine i stalno pitamo koliko još treba da se vozimo i kad stižemo. „Kad stignemo, stignemo”, stalno isti odgovor. Volela sam da blejim kroz prozor i da ćutim. Od lepih pejzaža čovek nekad zanemi. Bila sam fascinirana prirodom i svim tim rastinjem koje je poraslo samo od sebe, tako lepo i veličanstveno. I livade i pašnjaci, i šumoviti delovi. Sanjala sam kako bih volela da živim u nekoj lepoj drvenoj kući, kao u američkim filmovima, u nekoj pitomoj šumi, da imam konje, koke i lepu baštu punu povrća i cveća, da kad se umorim ležim u ležaljci u debelom hladu, da skupljam orahe i lešnike, da slušam glasno muziku i da nikom ne smetam.

Sećam se prvog ranca koji mi je tata kupio negde kod Poljaka, oni su imali super opremu za kampovanje

Jedva sam čekala da porastem

U tim maštarijama, brže mi je prolazilo vreme dok putujemo.

Jedne godine, za 1. maj, tata je rekao kako bi trebalo da idemo na izlete, da „deca upoznaju istoriju Srbije”, pa su nas vodili na Oplenac, u Topolu… i obavezno fotografisanje. Bilo nam je dosadno, što se i vidi na tim fotkama. Sedimo na klupi u parku, iskrivljeni, sa prekrštenim rukama, ja u nekoj haljini koju organski nisam podnosila, ali mama je mislila da tako treba da bude obučena „fina devojčica”, kolutam očima i vidi se da mi je sve bezveze… Sad mi je smešno, ali onda nije bilo nimalo. Jedva sam čekala da porastem, da sama biram gde ću da idem i kako da se provodim.

Kad idemo u Grčku na more, tata spremi neke odvratne kasete sa grčkom muzikom da nas uvede u atmosferu

Pre nekoliko godina, sa dva druga sam svakog vikenda išla na jednodnevne izlete. Prvo u Pančevo, pa u Rumu, u Kovilj, Obedsku baru… celo proleće i leto. Bilo je super. Bez povoda, bez velikih očekivanja, a uvek puni utisaka kad se vratimo.

Sve će da bude dobro

Ove godine ću ići u neku banju. Došlo vreme da mi treba neki banjski tretman, da me ubace u neki program, da me masiraju, da šetam nogu pred nogu, da dišem punim plućima neki drugi čistiji vazduh, da mi neko sprema hranu da o tome ne mislim, da sedim ispod nekog drveta u debelom hladu, da se zagledam u jednu tačku, da sanjarim i da mi nije dosadno. Da se opet pitam kako je priroda stvorila to drvo koje me štiti od sunca i daje kiseonik, čije lišće na vetriću lepo šušti i stvara osećaj mira i miline.

Čekam da drugarica ode u bolnicu na operaciju, pa ćemo onda nas dve polako, ruku pod ruku u šetnje. Imam i štap, lep, elegantan, mali, čisto kao orijentir… Tako pričam ja mojoj sestri šta sam isplanirala, a ona me zeza – „jeste se dogovorile koja će koju da vodi”… hahahaaa, smejem se ja.

Jedva sam čekala da porastem, da sama biram gde ću da idem i kako da se provodim

Čini mi se da ću moći i da potrčim.

Sve ide iz glave, i moja dva oka koja vide kao kroz maglu, ali kad se koncentrišem, vide bolje.

Drži se Jelena!

Sve će da bude dobro. Mora da bude!