inspiracija
Šampanjac - Mirjana Bobić Mojsilović - To sam ja
Mirjana Bobic Mojsilovic

Šampanjac

Vino, kao ni život, ne zna za bolje dane. Vino zna za trenutak. I, naši životi ovakvi kakvi jesu, sa svim ovim u šta su se pretvorili, takođe postaju metafora, kao vino

Pre dva meseca imala sam veliki razlog za slavlje, i mada nisam udarala ni u kakve talambase, pozvala sam nekolicinu prijatelja na piće.

Mojoj starijoj sestri obećala sam da ću otvoriti njen omiljeni francuski šampanjac, jedini koji voli i koji pije kad ima prilike, dakle, jednom u deset godina.

Inače, taj šampanjac čuvala sam nekoliko godina u plakaru, među tašnama i čarapama, šalovima i kapama, upravo za ovu divnu priliku. Dobro sam ga ohladila, spremila sam čaše, i znalački otvorila flašu. Bio je to onaj divan zvuk. Ali, moj dugo čuvani Veuve Clicquot Ponsardin imao je izrazito žutu boju, a kad sam gucnula – teme mi se preznojilo. Šampanjac je bio ciknuo. Ukonjačio se. Rečju, crkao je, čekajući da bude popijen.

Iako mi to nije pokvarilo slavlje, sve vreme sam mislila samo o jednom – ne treba čekati „pravi trenutak” da se popije fino piće! I mora biti da sam propustila mnogo isto tako dobrih pravih trenutaka, čuvajući udovicu Kliko za bolje dane.

Vino, kao ni život, ne zna za bolje dane. Vino zna za trenutak. I, naši životi ovakvi kakvi jesu, sa svim ovim u šta su se pretvorili, takođe postaju metafora, kao vino.

Dok čekamo pravi trenutak da se obučemo, doteramo, ponovimo ili slavimo život – nešto cikne

Nekoliko dana kasnije, kad sam sređivala plakar, otkrila sam davno zaboravljenu još jednu flašu skupog šampanjaca koju mi je, ko zna kada, neko doneo na poklon.

I odlučila sam da više neću čekati nikakvu posebnu priliku, i da je svaki dobar trenutak – pravi trenutak da pampur koji liči na pečurku odleti u ćošak sobe.

I što važi za šampanjac, važi i za cipele, haljine, ogrlice – za sve. Dok čekamo pravi trenutak da se obučemo, doteramo, ponovimo ili slavimo život – nešto cikne. Nešto nepovratno odlazi. Jer, ni šampanjac, niti bilo šta drugo, ne zna koji je datum, i svejedno mu je da li je vikend, i da li će ga piti domaćice ili prinčevi.

A poznato je i da domaćice mogu da budu princeze, samo ako odluče da se igraju.

Dakle, pozvala sam malo društvo na ručak, na prebranac i salatu od kiselog kupusa, i obula sam salonke na štiklu, koje sam čuvala za slave (a poznato je da ove godine ne idemo na slave), i stavila sam zlatan prsten koji retko nosim, u strahu da ga ne izgubim, i onda sam nad vrelim prebrancem otvorila ledeni moet, naočigled mojih zapanjenih prijatelja.

Bila je to čista dekadencija.

Kad nam je nestalo šampanjca, sipala sam nam pivo.

„Mehurići su mehurići”, rekla sam pobedonosno, ubeđena da sam lako i lepo, jednim jedinim potezom pobedila sve one čuvarne mame, bake, tetke i prabake koje su čučale u meni.