Sali Runi – književni glas milenijalaca koji čuju sve generacije
Irska književnica Sali Runi 20. februara puni 34 godine. Do sada je napisala četiri romana, zbog kojih je nazivaju glasom milenijalaca i generacije Z, Tejlor Svift sveta knjige ili Selindžerom snepčet generacije. Čitaju je i preporučuju urednica Voga Ana Vintur i zvezda serije Seks i grad Sara Džesika Parker. Hvale je Obama i Tejlor Svift. Osim što postižu ogromne tiraže u celom svetu, knjige Sali Runi hvali i nagrađuje i književna kritika.
Živi u rodnoj Irskoj, zbog studija je boravila u Americi i mnogo putovala. Jedna njena kratka poseta Beogradu bila je značajna transformativna stanica na njenom putu.
Put do „ispravne vrste slave”
Novi roman Sali Runi, Intermeco, koji je beogradska Geopoetika izdala prošle godine, kritičari ocenjuju kao njeno najbolje delo do sada. Bazira se na dve ljubavne priče sa znatnom razlikom u godinama.
Sali je svetsku popularnost stekla već prvom knjigom Razgovori s prijateljima, iz 2017, a već sledeće godine izašli su Normalni ljudi, koji su do sada prodati u milion primeraka. Po oba ova romana snimljene su TV serije. U TV adaptaciji Normalnih ljudi igraju Pol Meskal i Dejzi Edgar Džouns.
Slava nije zanela mladu književnicu. Sledeće romane Divni svete, gde si iz 2021. i Intermeco iz 2024. pisala je ozbiljno i sa strašću. Sve četiri njene knjige u prevodu na srpski objavila je Geopoetika.
Onima koji joj zameraju da su joj romani prilično slični i pitaju da li će sledeći biti drugačiji, Sali Runi odgovara:
„Danas postoji ogromna kulturološka fiksacija na novotariju i rast. Čitava naša egzistencija je izgrađena na konstantnom rastu. Sve mora neprestano da raste, da se bolje prodaje, da bude drugačije. Da uvek bude novo, da se transformiše – to kao da su principi naše trenutne kulture. Meni to i nije baš zanimljivo.”
Ono što je njoj zanimljivo naziva „ispravnom vrstom uspeha” i „potragom za nečim smislenijim”.
Hist, debatni klub Vajlda i Beketa
Nije Sali Runi uvek bila imuna na strast za pobeđivanjem.
Sa severa Irske došla je u Dablin, u kome gotovo nikoga nije poznavala, da studira književnost na Triniti koledžu. U kampusu se priključila studentskoj grupi za govorništvo i debatovanje. Bio je to vrlo prestižan Istorijski debatni klub koledža (College Historical Society), zvani Hist, koji se smatra odskočnom daskom za buduće političare, advokate, pisce, preduzetnike. Sali je u klub privukla činjenica da su njegovi članovi nekada bili Oskar Vajld i Semjuel Beket. Od tinejdžerskih dana Sali je volela književnost, pisala i objavljivala pesme u časopisima.
Na prvoj godini studija još se adaptirala na gradski život, a na sastancima Hista uglavnom je sedela sama, ćutala i slušala.
Tek na drugoj godini fakulteta Sali se osmelila da počne da govori pred publikom i da učestvuje u debatama na bini. „Imala sam 19 godina kad sam počela žučno da debatujem, ali je verovatno fer da kažem da je sve što sam radila sa 19 godina bilo motivisano željom da se dopadnem.”
Književnost pod uticajem ekonomske krize
U početku je pred takmičenja u govorništvu i debatovanju imala tremu, bilo joj je iscrpljujuće, nije mogla da jede. I uz to, izgubila je većinu debata u kojima je učestvovala. Ali kroz te debate, Sali je postala društveno svesna i zainteresovala se za globalna pitanja, što će se kasnije videti u njenom pisanju.
„Kad sam počela, nisam ništa znala o spoljnom svetu, nisam znala kad je počeo rat u Avganistanu, niti gde se tačno događalo Arapsko proleće.” Onda je počela da prati vesti o događanjima u svetu, ali i da obraća pažnju na dešavanja u samoj Irskoj, ozbiljno pogođenoj globalnom ekonomskom krizom iz 2008.
Sali kaže da su te promene u društvu donele promenu u irskoj književnosti, koja se fokusirala na savremeni život u zemlji.
Posle dve godine učestvovanja u debatama, Sali je počela da doživljava ono što psiholozi nazivaju flow stanjem (stanjem toka). Stanje toka javlja se u svim disciplinama i smatra se pokretačkom snagom svih uspešnih muzičara, naučnika ili sportista.
„To je stanje u kome osećaš da se nešto kroz tebe kanališe, da si nekako jedno sa samim sobom”, kaže Sali Runi.
Takmičenje u Beogradu posle koga nije bila ista
Postala je toliko uspešna, da se takmičila po celoj Irskoj, pa u Evropi i potom u celom svetu. Tako je došla i u Beograd, na takmičenje u govorništvu i debatovanju. I baš ovde, tokom tog takmičenja, jedna od tema bila je srpska politika. A o toj temi ništa nije znala. Nekoliko sati pre nastupa dobila je da pročita beleške svog partnera. Uprkos neznanju, stigla je do polufinala. I tada se u njoj nešto pobunilo. Shvatila je da su debate samo igra.
„Posle Beograda, na neko vreme sam napravila pauzu u takmičenjima. Više mi nije bilo zabavno da nabrajam načine na koje kapitalizam profitira od siromašnih, ili šta potčinjeni ljudi treba da rade u vezi sa svojom potčinjenošću. Zapravo mi se to učinilo deprimirajuće i nekako nemoralno.”
Na završnoj godini studija, na međunarodnom šampionatu u Mančesteru, osvojila je rekordan broj poena i postala najbolja u Evropi. Ali osećanje koje joj se javilo u Beogradu nije je napuštalo. Imala je egzistencijalnu krizu onoga ko stigne na vrh planine, ali ne zna šta će dalje.
Uspeh ti dodeljuju drugi, oni mogu i da ga oduzmu
Prestala je da se takmiči, postala je sudija i pomagala drugim studentima da se pripremaju za debate. To joj je dalo šansu da putuje po svetu i i da razmisli o svom životu. Bila je sigurna da se više nikada neće takmičiti u govorništvu.
„Učestvovanje u igri, u bilo kojoj vrsti igre, daje vam nove načine da posmatrate druge… Pobeda daje samo nove načine da percipirate sebe”, zaključila je.
Za master studije izabrala je američku književnost i Selindžera i otišla u Ameriku. U tom periodu je ustanovila da joj istinsko zadovoljstvo prredstavlja samo njeno kreativno pisanje, kada ne piše da bi impresionirala druge, već radi ličnog uživanja.
„Uspeh ne dolazi iznutra; njega ti dodeljuju drugi pa drugi mogu i da ti ga oduzmu”, shvatila je na vreme Sali Runi.
Napisala je esej pod naslovom Čak i ako me pobediš i objavila ga u jednom književnom časopisu. Esej je privukao pažnju literarnog agenta Trejsi Bohan koja ju je pozvala i pitala da li ima neki rukopis. Sali joj je poslala Razgovore s prijateljima.
Ljubav koja transformiše život
Ubrzo, sedam izdavačkih kuća je odgovorilo potvrdno. Već sledeće godine izašli su Normalni ljudi. Oba romana su kritičari hvalili zbog dubokog uvida u međuljudske odnose, u klasne nejednakosti, kao i u mnoge anksioznosti s kojima se sučavaju milenijalci i generacija Z. Počela je da dobija brojne nominacije i da osvaja prestižne književne nagrade.
Sali piše o modernoj ljubavi, otvoreno govori o novcu i seksu.
„To što sam se zaljubila kao vrlo mlada, u nekoga ko je kompletno transformisao moj život, i transformiše ga svakog dana, omogućilo mi je da pišem priče o ljudima čije živote je transformisala ljubav.”
Sadašnjeg muža Džona Prasifka, koji je danas profesor matematike, upoznala je na završnoj godini fakulteta. Venčali su se vrlo tiho, tokom kovid lokdauna. Sali kaže da joj je on podrška u radu, i to ne samo tako što joj kuva čaj i iznosi smeće. Iako su prethodnih deset godina živeli u Dablinu, nedavno su se preselili na sever, u kuću na samo 25 minuta vožnje od mesta u kome je ona odrasla.
Kad dolazi u Dablin, Sali Runi koristi rezidencijalni deo za pisce u dablinskom Muzeju literature Irske, koji od milošte zovu MoLI, po junakinji Džojsovog Uliksa.
Kako klasa utiče na emotivni život
Iako se odavno više ne takmiči u debatovanju, Sali je i dalje vrlo aktivistički nastrojena. Često govori protiv rata u Gazi, o problemu abortusa u Irskoj, o klasnim nejednakostima i naročito o izvesnosti ekološke katastrofe. Kaže da je način na koji razmišlja najbliži marksističkom okviru.
„Moja politička uverenja su posvećena dostojanstvu ljudskog života i univerzalnosti tog dostojanstva.”
Ona takođe kaže: „Ima nečeg hrišćanskog u mom pisanju, iako sebe ne bih opisala kao religioznu.”
Fotografija: © hamdi bendali / Shutterstock
U svojim knjigama Sali Runi posmatra kako klasa, u široj društvenoj strukturi, utiče na lične i emotivne živote njenih junaka, na koji način ljudi svoje socijalne pozicije unose u svoje međuljudske odnose. Nju zanima današnji odnos čoveka prema robi, prema posedovanju. Zanima je, kaže, možemo li da zanemarimo taj transakcioni način razmišljanja, dominantan u kapitalizmu, kada pokušavamo da izgradimo emocionalne odnose s drugim ljudima; možemo li da se oslobodimo tog kupovanja i prodavanja.
„Šta znači biti radnička klasa?”, pita se Sali Runi. „Ljudi o kojima pišem su uglavnom fakultetski obrazovani kao i ja, ali to ne znači nužno i da su finansijski stabilni ili zaštićeni.”
Više ne verujem u ideju nezavisnosti
U svom javnom angažmanu, kao i u romanima, bavila se i pitanjima feminizma. „Ne mislim da zato što sam žena ceo svet treba da se vrti oko mene, ali ipak mislim da je pitanje roda važno”, kaže Sali Runi.
Ženska nezavisnost je dugo bila glavni cilj feminizma.
„Sada više ne verujem u tu ideju nezavisnosti. Mislim da niko nije nezavisan ni od koga, jer što više razmišljam o tome kako je naš svet strukturiran, sve više shvatam da svi zavisimo jedni od drugih. Gledati na sebe kao na nezavisnu osobu je iluzija. Moj život podržavaju ljudi koji proizvode hranu, koji je prevoze, koji štampaju knjige… sve te mreže. Ja im pripadam, sviđalo se to meni ili ne.”
Kada te svoje uvide prenosi u literaturu, Sali Runi ispituje kako „jedna osoba može da promeni jednu osobu”, i zaključuje da „čak i na tom nivou, individua nije samo individua, ona je samo kombinacija uticaja drugih”.
Naslovna fotografija: Sali Runi © Kalpash Lathigra