zivotno-iskustvo
Sadašnjost je večnost – sećanje na Isidoru Žebeljan - To sam ja
Isidora Žebeljan kompozitorka

Sadašnjost je večnost – sećanje na Isidoru Žebeljan

Kompozitorku, nažalost, nisam poznavao lično, ali bio sam ponovo ushićen njenim delom na koncertu „Isidora moćno” održanom u njenu čast. Setio sam se koliko je promišljeno pričala o svemu oko nas

Prisustvovao sam koncertu Isidora moćno u okviru dvodnevnog festivala Isidori u čast posvećenom prerano preminuloj Isidori Žebeljan (1967 – 2020). Iako je, nažalost, nisam poznavao lično, bio sam, kao i svi ponovo ushićen njenim delom.

Umetnička i naučna preispitivanja i razočaranja su dugotrajnija i mogu biti mučnija od sportskih. Ukoliko u pitanju nije neka teška povreda, sportistima se brzo ponovo ukazuje šansa

Listajući knjigu Dok slušamo muziku, sadašnjost je večnost posvećenu njoj, setio sam se koliko je promišljeno pričala o svemu oko nas. Pomenuo bih njeno razmišljanje na temu dopinga, koje se nije našlo u ovoj kolekciji, a izrečeno je u okviru malog remek-dela Druga strane medalje koje smo spremili za učesnike Univerzijade u Beogradu 2009, pod uredništvom Marije Midžović.

Bio je to izuzetan, svojevrstan uspeh, jer su šefovi stranih misija u Beogradu, umesto uobičajenih suvenira, dobili autentično svedočanstvo o tome šta naši cenjeni umetnici i javne ličnosti misle o dopingu kao aktuelnom sportskom, ali i kulturnom fenomenu, koji obeležava savremenu civilizaciju i njen zamor. U znak zahvalnosti što je našla vremena, među brojnim obavezama, da se uključi i u ovaj projekat, kojim se ponosimo, želeo bih ovom prilikom, kada se sećamo izuzetnog dela i zračenja Isidore Žebeljan, da podsetim na neke od briljantnih uvida i tumačenja ovog kompleksnog fenomena.

Ovo vreme je prvi trenutak u istoriji civilizacije kada je postalo moguće biti slavan i obožavan kao pevač ili kompozitor ili glumac, bez pevačkog, kompozitorskog ili glumačkog dara

U prvom trenutku, prihvatajući učešće u projektu, kompozitorka je izrazila zahvalnost što ima priliku da govori o temi koju je i sama ocenila kao vrlo važnu. I čini se da je već sa prvom mišlju dobro definisala aktuelni fenomen dopinga: „Zvezde koje važe kao promoteri steroida i drugih sredstava najrečitiji su primer stanja duha današnje civilizacije jer su to upravo ljudi mediokritetskih sposobnosti, koji su uz pomoć medija, marketinga i novca postali ikone današnjice.

Ovo vreme je prvi trenutak u istoriji civilizacije kada je postalo moguće biti slavan i obožavan kao pevač ili kompozitor, kao glumac, bez pevačkog, kompozitorskog ili glumačkog dara.”

I zaista, kada samo malo zagrebemo u prošlost, jasno je da nikada pre ljudi nisu imali potrebe da se dopinguju da bi prevazišli sebe, dok je to danas prisutno u mnogim oblastima života gde postoji evidentan burn out, od sporta do biznisa.

U sportskom svetu doping je štap koji podupire nemoćne, one koji nemaju hrabrosti da se suoče s istinom

Isidora Žebeljan je briljantno primetila: „U osnovi svake vere, i ljubavi, svake svesnosti, leži čovekova želja da nadvlada smrt.” Nisam siguran koliko sportisti imaju u vidu da pobedom u stvari žele da „nadvladaju smrt”.

Čini se da sportisti ne bi uzimali doping kada bi suštinski želeli da pobede, jer istinska moć leži u savlađivanju sopstvenih limita. Prema Isidorinom shvatanju: „Pobeda ostvarena uz veštački stimulans je Pirova pobeda, jer ona sobom neminovno nosi i ukus loše savesti – osećanje da niste pobedili sebe, a to svaki čovek čak i nesvesno oseća kao izneveravanje sopstvenog bića i kao nemoć.”

Isidora je izuzetno precizno sagledala da je „sport umeće trenutka” i da on traži da se u zadatom momentu „mobilišu sve fizičke i mentalne snage da bi se pobedilo i, koliko god to izgledalo ponekad nepravedno, jedini smisao profesionalnog sporta jeste da se bude najbolji.”

Upravo smo svedoci koliko se naši najbolji sportisti bore da budu najbolji među jednakima i koliko za njih imamo malo razumevanja kada ne uspeju. Verujem da bi nam bilo mnogo lakše kada bismo, kao Isidora, razumeli da je „svaki smisao pobede izgubljen ako on nije postavljen isključivo u ravan međusobnog odmeravanja elemenata prirodnih ljudskih, fizičkih performansi.”

I za sportiste, kao i za umetnike i naučnike, postoje samo dva izbora – čisti put prave pobede, put u kojem nema prevare, u kojem zapravo nema granica i u kojem je sve moguće, i onaj drugi, koji je usmeren protiv sebe, ka spoljašnjem, trenutnom, koji je varka i obmana

Ona je, kao i Novak Đoković, uporedila svetsku scenu sa gladijatorskom arenom jer, prema njoj, i umetničko i sportsko traganje želi da „pošto-poto ostane u neprekidnom kolu zahuktalog ringišpila industrije”, pa je „umetničko umeće i nadahnuće postalo mnogo manje važno od baratanja veštinom marketinškog iluzionizma.”

Konačno, umetnica poredi doping sa štapom koji „podupire nemoćne, one koji nemaju hrabrosti da se suoče s istinom, one kojima je stalo da prožive makar samo jedan trenutak iluzije moći, iako će se taj momenat već u narednom trenutku rasprsnuti kao da nikada nije postojao”.

Možda, kao zaključak, treba ponoviti Isidorinu poruku i etičko sagledavanje da je jedina brana prevari moral koji je, na žalost, danas toliko posrnuo. Zaveštanje ove izuzetne umetnice, za sportiste, i za umetnike i naučnike je da „postoje samo dva izbora – čisti put prave pobede, put u kojem nema prevare, u kojem zapravo nema granica, i u kojem je sve moguće i onaj drugi, koji je usmeren protiv sebe, ka spoljašnjem, trenutnom, koji je varka i obmana.”

Integralni tekst nalazi se na linku: https://books.google.ca/books?id=d1hYAgAAQBAJ&lr=

Naslovna fotografija objavljena u knjizi Druga strana strana medlje