Ruža

Možda smo danas u problemu ne zato što ne slušamo „želje i pozdrave slušalaca” nego zato što ne slušamo sve one Ruže koje ne ulaze u naše živote samo da nam obrišu prašinu, nego i da nas opamete

Često ovih dana čujem jednu reklamu, koja ima neki slogan u stilu stare izreke – „a kad, ako ne sad”!

I kad to čujem, uvek se nasmejem.

Jer, pre mnogo godina, kod mene je jednom mesečno dolazila jedna žena iz okoline Beograda, da mi sredi stan. Bila je nekako na svoju ruku, ponašala se skoro kao da mi je gazdarica, ali „nasledila” sam je od porodice, i nije dolazilo u obzir da nađem drugu.

Bila je u kasnim pedesetim godinama (meni je to tada bila duboka starost!), šišala se kratko, skoro kao muškarac, imala je grube ruke, imala je i svoje ideje o strogom vaspitanju dece… I, što je bilo najluđe, svaki put bi me molila da joj najsitnijim mogućim slovima popunim neku posebnu uplatnicu za radio-emisiju u kojoj su ispunjavali želje slušalaca narodne muzike.

Ruža je bila luda za emisijom Želje i čestitke slušalaca, pa je naručivala pesme unucima, deci, rođacima. Naručivala je pesme i svom mužu, sve dok on nije umro. A onda je nastavila da me tera da joj pišem porudžbine i dalje. Pesme su bile neobičnih naslova, ali ljubavne, i onda više nisam morala da pišem kome ide pesma.

Nije više bilo ni svekra, ni svekrve, ni zaove, ni muža, ćerke su živele sa svojim porodicama u krajevima u kojima se nisu mogle uhvatiti frekvence Ružinog radija, i nekako smo ostale samo Ruža i ja, s tim narudžbenicama i narodnjacima, metlama i krpama za prašinu.

Jednog dana, skupila sam hrabrost da je pitam da li ima nekoga.

Njeno izborano lice ozario je jedan stidljivi osmeh. Klimnula je glavom.

„Ružo, pa jesi li se ti to zaljubila?”, zadirkivala sam je.

Ruža je bila luda za emisijom Želje i čestitke slušalaca, pa je naručivala pesme unucima, deci, rođacima. Naručivala je pesme i svom mužu, sve dok on nije umro

Obrisala je usta nadlanicom, palcem i kažiprstom se uhvatila za rubove usana, a onda je, kao da je to opštepoznata činjenica, slegnula ramenima i široko otvorila oči:

„Pa kad ću, Miro, ako neću sad?”

Ruža je bila smrtno ozbiljna, a ja sam počela naglas da se smejem. Za Ružu je to tada bila najstvarnija stvarnost. A ja sam u toj njenoj rečenici tada videla samo humor, i ništa više.

Ništa nisam razumela.

Sada, posle toliko godina, razmišljam o toj njenoj rečenici, o njenoj žeđi za životom, i o tome kako ju je utolila, bez prenemaganja, kalkulacija, sa jedinom filozofijom koju je znala – kad, ako ne sad!

Bilo je jednostavno, bilo je dovoljno da zamisli muzičku želju i da joj to ispune.

Nešto razmišljam, možda smo danas u problemu ne zato što ne slušamo „želje i pozdrave slušalaca” nego zato što ne slušamo sve one Ruže koje ne ulaze u naše živote samo da nam obrišu prašinu, nego i da nas opamete.