Reči su popustile u jačini i dobile drugo značenje

Sećate se kad vam neko stariji, pre neku deceniju, kaže – nemoj da si „bezobrazan”? Ti zastaneš malo, razmisliš, ne želiš stvarno da budeš bezobrazan. To je bila baš strašna reč.

Pa baka ili majka kažu dedi ili tati – nemoj tako, nije bezobrazan/a. Nije tako mislio/la. Ti se duriš, nije ti pravo, ali odeš da se izviniš. Čak i kad nisi kriv.

Nekako je ta reč popustila u jačini.

Možda smo i mi popustili. Sve nam se nekako klati. Nema čvrstine.

Nekako su reči dobile drugačije značenje. Pa bezobrazan dobija neko mangupsko okrilje, a mangup nije lopov, lopuža, probisvet. Loš đak nije uvreda koja predviđa jasno lošu budućnost.

Kada se za nekoga govorilo da je budala, ta jedna reč je objašnjavala celu lepezu osobina, ponašanja, čak se odnosila i na genetiku.

Danas je diskutabilno kada se za nekoga kaže: veran, vredan, pošten. Koji zaključak želimo da izvedemo? Šta time hoćemo da kažemo? Da li je to pohvala ili podsmevanje?

Ali aleluja, vidim da životinje još nismo dirali.

Pametan je ko pčela. Veran kao pas. Gladan kao vuk.

Jer ni vuk, ni pčela, ni pas svoje osobine nisu tako munjevito menjali kao mi, superiorniji od tih životinja.

Loše utiče ovo promenljivo vreme na mene. Odlučna da budem raspoložena, danas nešto jako komplikovano: aspik tj. pihtije od telećih nogica. Posvetićemo zimu obnovi kolagena. Neće Srpkinje imati bora. Red čvaraka, red pihtija. Da li ste već znali da je to lek? I za srce i za dušu.

Dok slušam Toma Džonsa, danas palim sveće i lovor, malo za pihtije, malo za dušu.