Razumevanje

Ne meri se radost odrastanja po tehnološkim novotarijama, firmiranoj garderobi, parama… već po međusobnom razumevanju. Ili, što bi pesnik rekao, „dete je dete, da ga volite i razumete”

Što sam starija, nekako sam sve luđa. Ne opterećuju me nikakve predrasude, ne zagledam se u ogledalu kao nekad kad sam prvo gledala mane i nedostatke pa ih prikrivala… a kad malo bolje razmislim, dugo mi je trebalo da se oslobodim.

Na mrežama se često pojavljuju neka poređenja u kojima se odrastanje nekada i sada mnogo razlikuje, s tim da je ono što je bilo nekada prikazano na jedan romantičan način. Nismo imali mnogo, ali bili smo srećni, jer igrali smo se napolju, jeli krišku hleba sa džemom za užinu, imali dve igračke, a ostalo smo pravili, išli na viršle iz kioska….bla, bla. Svako se seti detinjstva ili mladosti, i sve to jeste tačno, ali da li je to bilo bolje u odnosu na ovo sada, u stvari, šta još fali na tom spisku?

Mirko

Vaspitanje. Kao da su svi roditelji išli u istu školu i imali istu lekciju. Batine su se podrazumevale. Nas je bilo troje dece, mlađi brat i sestra, a ja kao najstarija trebalo je da budem „najpametnija”. Kad se podžapamo, svi dobijemo batine, bez obzira ko je kriv. Katastrofa i nepravda u paketu. U nekom ćošku je stajao prut koji je imao i ime (Mirko), kao simbol lepog ponašanja, jer ako nije sve kako treba, „on će da radi”.

Plašenje je imalo efekta, jer kad se moj tata namršti, ja se sledim, iako niko od njega nije dobijao batine

Kad se izlazi iz kuće, prvo se ide u WC, da se „ponudiš”, jer, sramota je ići po tuđim kućama i „zaglaviti se u WC-u”. Kao da je to voljna radnja. A i šta je tu sramotno? Sa ko zna koliko žurki sam ranije išla kući, jer je bio blam ići u WC. Svoje dete sam naučila da je sramota ne počistiti za sobom, a ne ići u toalet.

Pretnje tipa „videćeš ti kad ti dođe otac”, bile su zajedničke za sve. Plašenje je imalo efekta, jer kad se moj tata namršti, ja se sledim, iako niko od njega nije dobijao batine. Kakvo licemerstvo „dobijati batine”. Iako se neki tih batina sećaju više kao anegdote, bez traume… mislim da je to uvek izraz nemoći roditelja i da vaspitanje s tim nema veze. Kad sam u prvom osnovne posle škole otišla kod drugarice, napravila sam pakao mami koja je išla po celom kraju, uplašena, da me traži. Kad me je našla, ništa nije govorila sem one čuvene rečenice „videćeš sad kad dođemo kući”. Molila sam je da mi oprosti, da nikada više neću… ali ćutala je. Ubrala je prutić, a onda su mi noge bile šarene od tog prutića danima. Nikad joj to nisam oprostila.

Kapiranje

Jedne godine, pred polazak u prvi razred, moj sin i ja odemo u Tursku na more. Plaža krcata, gužva, vrućina… Vadim iz torbe peškire i sve one andrmolje za plažu, kad odjednom, njega nema. Okrećem se levo, desno, dozivam ga… ništa. Počinje da mi zuji u glavi, da mi se sve vrti. Gledam u vodu, pokušavam da se skoncentrišem, ali panika je jača. Dozivam ga sve glasnije, ma urlam, ali od žamora ljudi i zvuka talasa, ništa se ne čuje. Na tridesetak metara od mene, moj sin stoji i gleda trku pedalina. Zgrabim ga za ramena i dreknem „je l’ ne čuješ koliko te zovem, kako smeš da se udaljavaš….”, a on na to kaže „išao sam da se radujem”. Grlim svoje dete, ljubim ga u glavu i ne želim da mu pokvarim to radovanje, ali pričamo koliko sam se uplašila, da mora uvek da mi kaže šta želi, da može da se izgubi…Tako je uvek bilo, sve smo pričom rešavali. Nekada ne iz prve, ali ponavljanje je majka mudrosti, sve se nauči i što je još bitnije – ukapira.

Frizura za školu, zna se – dve kike ili jedan rep, češljem mi izgrebe celu lobanju, a gumice za tegle počupaju pola skalpa

Nije i ne treba da bude isto

Kad u školi naređam dve-tri trojke, pa mama ode na roditeljski, onda danima ljutito ponavlja „bruko jedna, trojke ređaš”. Kad pobedim na takmičenju u recitovanju, onda mi kaže „ne smeš da se praviš važna, skromnost je vrlina”. Frizura za školu, zna se – dve kike ili jedan rep, češljem mi izgrebe celu lobanju, a gumice za tegle počupaju pola skalpa. Pritom, zategnuto sve, da dlaka ne može da ispadne. Na to idu velike mašne bele sa crvenim ili plavim tufnama. „Taaakooo, uredna kao devojčica, a ne kao razbojnik”.

Svako vreme ima svoje lepe i manje lepe segmente. Često čujem negativne komentare na račun današnjih klinaca, kako su non-stop na telefonu, kako ne znaju da se raduju, kako su apatični i nezadovoljni… a u „naše vreme”… Naravno da nije isto, a i ne treba da bude isto. Ne meri se ta radost odrastanja po tehnološkim novotarijama, firmiranoj garderobi, parama… već po međusobnom razumevanju. Ili, što bi pesnik rekao, „dete je dete, da ga volite i razumete”.