Razlozi zbog kojih možda izbegavate posao – primeri iz prakse

U brojnim tekstovima i predavanjima psiholozi i lekari isitiču da se sve veći broj zaposlenih žali i zamera sebi da ne rade dovoljno. Tako i psiholog Dena Domenikal Rošel piše da svakodnevno u svojoj praksi sluša žalopojke i kritike uspešnih karijerista – Ne radim dovoljno naporno.

U vreme multitaskinga i eri ’brzih’ poslova koji više ni nemaju radno vreme, sve je veći broj poslovnih ljudi koji osećaju krivicu jer nisu dovoljno predani poslu i posao izbegavaju, kako često navode.

Prevaranti i lenji

„Često u svojoj praksi čujem ljude s prestižnim, zahtevnim karijerama kako se žale da ne rade dovoljno naporno. Izbegavaju posao i osećaju krivicu zbog toga. Ta krivica se prenosi i na njihovo slobodno vreme. Plaše se da nisu dovoljno dobri zaposleni, da su prevaranti koji će uskoro biti otkriveni. Dolaze na terapiju s pitanjem kako da budu manje lenji. Često primećujem da su ljudi koji se bore da obave posao toliko opterećeni osećajem nedovoljnosti da sebi ne daju prostor da se zapitaju: Šta se to dešava pa mi je teško da radim?”, u jednom od tekstova zapisala je Dena Domenikal Rošel.

Ako ste spremni da posvetite sebi dovoljno vremena za iskrenost i samoanalizu, i sami osećate krivicu da ne radite dovoljno i da izbegavate posao, sigurno će vam pomoći sledećih nekoliko primera. U jednom od pet navedenih, sigurno ćete pronaći svoje razloge i pomoći sebi.

A šta ako niste karijerista?

Ne treba vam diploma psihologa kliničara da biste znali da ljudi koji rade na prestižnim i zahtevnim karijerama osećaju veliki pritisak. Treba postići željene rezultate, treba ostvariti postavljene ciljeve. Mašina karijere i biznisa je neumoljiva i melje sve pred sobom. Ovo sve traži da karijera bude prioritet u životu, ako ne prvi, onda u prva tri.

Da bi jedan ovakav karijerista bio svakodnevno u toku, mora da bude neumorno radan, vredan i dostupan, i to često nauštrb drugih želja i interesa. Istinska želja za određenim rezultatom napornog rada može da bude jaka motivacija koja vodi ka većoj zaradi i tituli.

Shutterstock

Jedan od klijenata Domenikal Rošel rekao je:

„Većinu vremena provodim na poslu, ali mi je jako važno da uđem u krug lidera i visokog menadžmenta. I blizu sam toga. Kad to postignem, osetiću ogroman ponos i biće to kruna mog života.”

A šta ako ste vi, recimo, jedan od onih koji nisu zainteresovani za dalje napredovanje u karijeri? Šta ako su svi ti zahtevi posla i tempo za vas neizdrživi? Šta ako u vašem slučaju zahtevi prevazilaze sve ono što vam posao kao takav pruža, i vama vladaju stres i osećaj da ste žrtva? Naravno da ćete osećati da ste lenji i da se ne trudite dovoljno. U tom slučaju, nema ni rezultata, zaključak je psihologa.

Ne uživate u poslu

„Iskoristiću primer koji se ne tiče posla da bih ilustrovala jedan od razloga zašto izbegavate posao. Ljudi koji uživaju u razgovoru sa svojom bakom i osećaju da je njihov odnos obostrano pun ljubavi, i znači i jednom i drugom, češće će je zvati. Oni žele da je zovu, pa to i rade. Ljudi koji ne gaje naročitu naklonost prema svojim bakama, a njihov odnos smatraju samo obavezom, motivisani su krivicom i retko je zovu. To je zato što obaveza i krivica nisu dobri motivatori”, navodi Domenikal Rošel.

Dakle, ako izbegavate svoj posao, važno je da budete radoznali i da se zapitate:

Da li uopšte volim svoj posao?

Ako uživate u onome što tražite od sebe da radite 40‒50 sati sedmično, lakše je postaviti taj zahtev. Za ljude koje ne motiviše interesovanje, posao se češće povezuje s krivicom ili obavezom. To su dva osećaja koja, prema iskustvu psihologa, nikada ne motivišu da nešto radite dobro.

Zarobila vas je kultura napornog rada

Kako statistika navodi, zanimljivo je da su ljudi u cenjenim i zahtevnim karijerama često odrasli u porodicama ili obrazovnim sredinama koje ’normalizuju’ život koji je potpuno posvećen karijeri. Ako požele da karijeru stave u drugi plan zarad drugih stvari, može im se učiniti da s njima nešto nije u redu. Osećaće sramotu zbog nemogućnosti da dostignu postavljeni standard, umesto da sami sebe preispitaju i usklade sa svojim pravim prioritetima.

Shutterstock

„Pacijentkinja koja je poslednjih 15 godina nesrećno radila u jednom hedž-fondu rekla mi je: U mojoj porodici podrazumevalo se da ćemo svi, i braća i ja, ići na prestižne univerzitete i dobiti prestižne poslove u vodećim firmama, i zarađivati puno novca. To je bila norma. Tako su radili moji mama i tata. Tako su radili naši školski drugovi. Nije bilo druge opcije. Tačnije, druge opcije bile su praktično neprihvatljive. Nikada nas nisu ohrabrivali da razmišljamo van tih okvira”, u jednom od tekstova otkrila je psiholog Domenikal Rošel.

Ono što je pomenuta pacijentkinja otkrila jeste da nikada nije sebi dozvolila da se zapita da li je takav način života, usredsređen na posao, ono što ona zapravo želi za sebe. Umesto toga, provela je godine osećajući sramotu zbog nemogućnosti da radi koliko posao zahteva. Kada vaša porodica ili bliže okruženje postave neki standard kao ’normalan’, teško je da sebi dozvolite da budete drugačiji. Ali, ako imate poteškoća da radite koliko posao od vas zahteva, važno je da se neumorno preispitujete, i sebe, i svoju karijeru, i postavljene standarde, savetuje Domenikal Rošel.

Plašite se grešaka

Mladić na početku svoje karijere nedavno je rekao Domenikal Rošel:

„Ljudi u mojoj kancelariji nisu ljubazni prema kolegama. Prvi put kad sam napravio grešku na poslu, bukvalno su urlali na mene. Bilo je ponižavajuće. Posle toga sam bio toliko nervozan zbog grešaka da su mi se ponekad tresle ruke na tastaturi. Sada preispitujem sve što radim i sve traje duže nego što bi trebalo, jer sumnjam u sebe. Posao me toliko uznemirava da mi svakodnevno treba mnogo vremena da uopšte sednem i počnem da radim.”

Shutterstock

„Greške su neizbežan deo ljudskog bića. One nisu odraz vaše kompetentnosti ili sposobnosti. Stoga je važno da greške budu dočekane sa saosećanjem kako biste imali prostora da iz njih učite. Povezivanje grešaka s neuspehom, bilo kroz očekivanje perfekcije ili kroz grube ili agresivne reakcije, samo će vas naterati da iz straha izbegavate posao”, komentarisala je primer mladića Domenikal Rošel.

Izbegavanje na kraju može dovesti do toga da pravite još više grešaka, i još više, i tako možete ući u neproduktivan ciklus kome nema kraja.

Problem je posao

Problem možda niste vi. Problem možda leži u poslu.

Ako se uporno borite sa osećajem i pitanjima da li dovoljno naporno radite na poslu, dozvolite sebi da razmotrite mogućnost da zapravo zaista radite veoma naporno, samo su očekivanja koja su vam postavljena nerealna. U ovakvoj postavci sasvim je razumljivo da ćete posao osećati kao jaram.

Sledeći put kada sebe nazovete lenjim na poslu, pokušajte da date sebi i prostora i vremena da analizirate svoje potrebe umesto da sebe optužujete.

Prema mom kliničkom mišljenju, samooptuživanje samo vodi ka tome da se problem pojednostavi i osudi karakter. Time isključujete svaku introspekciju i otvarate prostor osećaju da ste vi problem, ili da niste dovoljno dobri. A ako je to jedini zaključak koji izvučete kada imate poteškoća da obavite posao, propustićete neke veoma važne uvide, piše Domenikal Rošel i još jednom uvek nudi obavezno preispitivanje kada izbegavate posao ili sebe etiketirate da ste lenji.

Naslovna fotografija: Shutterstock