Rastići

Dole, na Južnom bulevaru, u vrevi beogradske svakodnevice, među novoizgrađenim višespratnicama i modernim zgradama sa izlozima u prizemlju, već pedeset godina stoji mala i musava autoelektričarska radionica u kojoj kao da je vreme stalo. Izgleda kao radionica iz našeg detinjstva – crna od gareži, slaba svetlost čkiljave sijalice nasred plafona, akumulatori i gume poređani sa strane, na policama alati, i kod vrata mali sto i nekoliko razvaljenih stolica. Za tim stolom sedi majstor, i njegovi radnici kad uzimaju predah, i mušterije dok čekaju popravku. Za tim stolom pije se ponekad kafa i rakijica koju donese, iz kuće iza u kojoj žive, majstorova supruga.

Godinama sam tu svraćala, uvek u nekoj žurbi, da mi poprave migavac, ili zamene sijalice na farovima i uvek me je, onako komšijski srdačno, dočekivao nasmejani majstor.

Nedavno, dok sam čekala popravku, majstor mi je rekao:

‒ Dođi da ti pokažem moju galeriju.

Na drvenoj polici dužinom zida, okačeni dečji crteži prikačeni rajsnedlama, požuteli, umašćeni i divni. I potpisani.

‒ Ova Sandra, koja ovde ima pet godina, i ovaj Veljko, koji mi je ovo nacrtao, venčali su se prošlog meseca. Svi su se sreli u mojoj radnji, još kao deca.

‒ Majstore, ti si car. I ovo je da se napiše priča.

Nasmejao se.

‒ Znaš da hoću da se bavim pisanjem.

‒ Genijalno!

‒ Al’ nemam sad mnogo vremena, jer svaki slobodan trenutak koristim da idem na pecanje. Smuđ.

‒ Znaš, ja sam mnogo srećan čovek. Sve sam završio.

‒ Šta to?

‒ Imam troje dece. Najmlađi mi je diplomirao. Svi su završili fakultete.

‒ Bravo!

‒ Jedna ćerka je završila arapski jezik, druga medicinu, a sin arhitekturu. A ova radnja na ovom mestu stoji pedeset godina.

Naježila sam se.

Mladi majstor koji mi je popravljao auto, njegov je sin. Arhitekta.

‒ Srećan sam čovek, i sve sam napravio ovde. Hoćemo li po rakijicu?

‒ Rastiću, doneću ti ja flašu rakije, pa ćemo nazdraviti za svu našu decu.

Veličanstvena običnost, spektakularna normalnost, zadivljujuća skromnost, pomislila sam, razmišljajući o tome kako se kod Rastića raslo i poraslo, i kako sreća može da istrpi i promaju, i vlagu, i buku u Južnom bulevaru, i kako ima musave pantalone i prste umazane mašinskim uljem, i kako joj to ništa ne smeta. Naprotiv! Kako se od toga svega ‒ raste.

Šta da vam kažem?

Nabavila sam flašu domaće rakije. Idem ovih dana kod Rastića, da slavim život.