Radimo sa strašću, kao romanopisci i tvrdoglavo, kao majstor Života
Revolucija dugovečnosti dovela je do razlikovanja hronološke i biološke starosti. Period obrazovanja neće biti završen u trenutku zapošljavanja, već ćemo imati periode dodatnog učenja ili čak potpunu prekvalifikaciju
Ma koliko da se produžava aktivan životni vek i eventualni odlazak u penziju, ljudi se uvek podele u dve prilično oštro suprotstavljene grupe: na one koji jedva čekaju zasluženu mirovinu i na one druge, koji žele da što duže ostanu u poslu. Što je najčudnije, u obe grupe ravnomerno su raspoređeni svi platni razredi, što pobija pretpostavku da zarada određuje naš odnos prema poslu, pa i prema odlasku u penziju.
„Pitam se kad je starosna granica za penzionisanje romanopisca? Za njega, to je smrtni čas”, pisao je Jasunari Kavabata, japanski književnik, dobitnik Nobelove nagrade i autor knjiga kao što su Snežna zemlja, Hiljadu ždralova ili Čovek iz Tokija. Kavabata je zaista, kao i većina drugih pisaca, slikara, muzičara i ostalih umetnika, stvarao do kraja života.
Delom zbog toga što je bio Japanac, ali više zbog prirode posla kojim se bavio. Mnogi pisci objašnjavaju da to što oni rade nije posao nego poziv, nerazdvojivi deo njihovog života i njihove ličnosti. Tako se lakše izdrži neophodna disciplina, a problemi, padovi i neuspesi lakše se prevazilaze.
Pri izboru posla vodićemo računa o svojoj psihičkoj i fizičkoj dobrobiti, kako bismo mogli da radimo celog života
Od romanopisca do automehaničara
Isto je i kod vrhunskih sportista, lekara, muzičara, naučnika, ali takve posvećenosti ima i u svim drugim profesijama. Zato se kod nekih frizera zakazuje dve nedelje unapred, a kod drugih su saloni prazni. Zato nas neke medicinske sestre izleče i pre nego što nam daju injekciju, a druge su stalno ljute.
Ćevapi se služe u svakoj kafani, ali samo ponegde sadrže i tajni sastojak. Da se i automehaničarski zanat može obavljati kao da se stvara vrhunsko umetničko delo, svedoči prilično stara, ali povremeno reprizirana serija Priče iz radionice, u kojoj glavnu ulogu, majstora Životu, igra Zoran Radmilović.
Kako danas stvari stoje, grupa ljudi koja čeka vreme kada će moći da se odmori od posla koji ne voli smanjivaće se pod pritiskom ekonomskih zakona.
U penziju će se odlaziti sve kasnije, a mnogi ekonomisti predviđaju da ćemo vrlo uskoro morati da se oprostimo sa idejom da ćemo posle 60. prestajati da radimo, a zadržati nešto umanjena, ali redovna primanja.
Zarada ne određuje naš odnos prema poslu
Revolucija dugovečnosti
„Produženi životni vek, niska stopa priraštaja stanovništva i manji priliv novca u penzijske fondove zbog politike niskih poreza, vrše na penzijske fondove pritisak koji oni neće moći da izdrže”, piše portal credit-suisse.com.
Oni navode da je na globalnom nivou očekivani životni vek produžen za 25 godina, sa 47 godina 1950. na 72, koliko je iznosio 2020. Nazivajući ovu pojavu „revolucija dugovečnosti”, istraživači ovog švajcarskog portala navode da je u razvijenim zemljama došlo do razlikovanja hronološke i biološke starosti.
Vreme leti na isti način za sva ljudska bića; svako ljudsko biće leti kroz vreme na drugačiji način, kaže nobelovac Jasunari Kavabata
„Šezdesetpetogodišnjak koji je 1950. živeo u Švajcarskoj danas bi imao biološku starost od 51 godine”, pa bi za njega odlazak u penziju po sili zakona bio loš i nepotreban. Romanopisac Kavabata istu stvar opisuje ovako: „Kosmičko vreme isto je za sve, ali ljudsko vreme razlikuje se kod svake osobe. Vreme leti na isti način za sva ljudska bića; svako ljudsko biće leti kroz vreme na drugačiji način.”
Psihička i fizička dobrobit na prvom mestu
Na osnovu istraživanja u Francuskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, autori pomenutog portala su zaključili da će ljudi, u vrlo bliskoj budućnosti, pri izboru posla morati prvenstveno da vode računa o svojoj psihičkoj i fizičkoj dobrobiti, kako bi mogli da rade celog života.
Da se i automehaničarski zanat može obavljati kao da se stvara vrhunsko umetničko delo svedoči prilično stara, ali povremeno reprizirana serija Priče iz radionice
Takođe, period obrazovanja neće biti završen u trenutku zapošljavanja, već ćemo u pravilnim razmacima imati periode dodatnog učenja ili čak potpunu prekvalifikaciju, koja će omogućiti radikalne promene u karijeri, bilo zato što je naš stari posao tehnološki prevaziđen, bilo zato što nas više ne ispunjava.
Ako nas plaši budućnost u kojoj će ljudi morati stalno da uče i menjaju se u poslovnom životu, treba da se zapitamo nije li još strašnije provesti godine na poslu koji nam je mučan, samo da bismo dočekali penziju. Ili, kako je nobelovac Kavabata to opisao: „Neverovatno je kako mi iz godine u godinu nastavljamo da radimo iste stare stvari. Umaramo se, dosadno nam je i pitamo kad će doći po nas.”
Pošto će u svetu koji se već uobličava jedino izvesno biti neizvesnost, zašto onda ne bismo birali srcem, radili sa strašću, kao što rade romanopisci i kao što je, na svoj način, radio i majstor Života.
