Some picture

Promene na poslu – suknja do kolena, zarada do pupka

Kad konačno napreduje od titule devojčice do koleginice, zaposlena žena u pedesetim najčešće planira da pokrene sopstveni biznis

U domaćim firmama zaposlene žene oko četrdesete godine prestaju da budu devojčice i postaju koleginice. Koliko god ova verbalna transformacija bila seksistička, manje je uvredljiva kad se ima u vidu da „novi status” najčešće znači i bolju zaradu i bolju poziciju. Osim toga, ona je malo trapavo priznanje kolektiva da je žena s kojom provode najveći deo dana stekla iskustvo i ovladala svim poslovnim veštinama. 

Uglađenost, pa nevidljivost

Četrdesetogodišnjakinje su devedestih kočile hiperinflacija i embargo, a u 21. veku smorila ih je hipokrizija

promene na poslu - suknja do kolena, zarada do pupka

U stranim firmama kod nas komunikacija je uglađenija, zahvaljujući strogim internim aktima. Vlasnica ugovora o radu postaje koleginica onog trena kad, u suknji do kolena, prekorači prag nove firme. U ovim kolektivima žene mogu dobro da zarađuju i brzo napreduju, a često već na pragu četrdesete dostižu zenit karijere.

Problem je, međutim, što četrdesete ne traju večno. Već u sledećoj etapi, kad uđu u pedesete, zaposlene u tim firmama postaju nevidljive. Ko se seća, na primer, da je u banci pregovarao o kreditu sa službenicom pred penzijom?

U Srbiji proces sazrevanja, zapošljavanja i odvajanja od roditelja kasni u odnosu na ostatak sveta. Mladi ostaju mladi do poznih tridesetih, a kad im jednog dana ustupe mesto u gradskom prevozu užasnuto shvate da su stigle četrdesete i da sve kreće „nizlaznom” putanjom. Međutim, kako istraživanja u svetu pokazuju da su te godine najbolji period za ubiranje poslovnih uspeha, to znači da i zaposleni u Srbiji imaju šanse da ostvare poslovne ciljeve, ali uz udvostručeni napor.

Sopstveni biznis u pedesetim

Noćni provod je out jer je svaki dan na poslu borba neprestana, a i nema tog eliksira koji može da poništi posledice bančenja

Koleginice koje se dobro snalaze i u ovakvim okolnostima zrelo su odbacile sve nemoguće misije – ako su roditelji, ne pokušavaju da budu najbolje majke, ne žale za propuštenim prilikama i svesne su da su znanje i novac moć. Pošto su pregrmele prvu poslovnu fazu kao devojčice ili koleginice koja se jede što ima samo jednu suknju do kolena, one u drugoj fazi grabe sve – novac, moć, uticaj. One znaju da je za njihovu karijeru to zlatno doba. Taj juriš često je priprema za treću fazu, jer planiraju da u pedesetim pokrenu svoj biznis.

Drugu stranu medalje predstavljaju četrdesetogodišnjakinje kojima je posao kamen oko vrata. One na promene ni ne pomišljaju, a poslovni uspeh događa im se samo u snovima. Za stagnaciju okrivljuju, u kuloarima ili u sebi, kriva kolena, tanku gornju usnu, lajavu koleginicu ili nadobudnog šefa.

Nisu svi poslovi isti i ne mogu sve zaposlene žene da budu vrhunski menadžeri. Uspeh, zapravo, ne podrazumeva nužno visoku poziciju u firmi i brdo para na bankovnom računu. Bilo koja profesija da je u pitanju, recimo u domenu usluga i sličnih zanimanja, kada se uspešno ostvare poslovne zamisli i nađe neka vrsta emotivne i materijalne kompenzacije – to možda nije karijerna služba, ali može da bude posao koji zadovoljava.

Kompenzacija za propuštene devedesete

Naše četrdesetogodišnjakinje u devedesetim su kočile hiperinflacija i embargo, a u 21. veku smorila ih je hipokrizija. Propušteno u mladosti sada nadoknađuju – shodno džepu. Popularni su fitnes, velnes, skupi dečji rođendani, kratkotrajna egzotična putovanja. Na celonoćni provod većina je zaboravila već na izmaku tridesete godine, jer je svaki dan na poslu borba neprestana, a i nema tog eliksira koji može da poništi posledice bančenja.

Pitanje bez odgovora

ŽIVOTNO ISKUSTVO

I u visokorazvijenim zemljama, poput Japana, koleginice još plaćaju ceh patrijarhata i često do kraja karijere ostaju devojčice

U većem delu sveta godinama se vodi kampanja protiv diskriminacije po uzrastu, odnosno godinama. Promoviše se seda kosa, osuđuje „teror mladosti”, a slavne vremešne žene u svakoj prilici ponavljaju da su godine tek jedan broj. S druge strane, čak i u tehnološki visokorazvijenim zemljama, poput Japana, koleginice još plaćaju ceh patrijarhata i često do kraja karijere ostaju devojčice.

Zahvaljujući nauci, sve je bliže dan kada će ljudi biti pred velikom dilemom da li da dostojanstveno ostare ili da, poput bogova, ostanu večno mladi. Pa, um četrdesetogodišnjakinje, a fasada dvadesetogodišnje devojke – ne zvuči kao loša kombinacija. Ali, kao što sada ima onih koji u starenju vide samo muku i bol, tako će, verovatno, i tada biti ljudi koji će u podmlađivanju videti samo grozotu.

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *