inspiracija
Prodavačica - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Prodavačica

Mlada prodavačica, skoro dete, dala mi je znak da joj priđem. Izgledala je kao neko ko je tek počeo tu da radi. Malkice nespretna, malkice užurbana i veoma revnosna. I, prvo mi je rekla, „dobar dan”, što mi je izmamilo osmeh

Posle dužeg vremena svratila sam u jednu veliku radnju da sebi nešto kupim. Poznato je da ne podnosim šoping molove zbog gužve, osvetljenja, buke i muzike, pa sam se uputila u jednu radnju u Knez Mihailovoj, da se posle dužeg vremena malo ponovim.

Tražila sam letnje čizme broj 41, što mi je noćna mora, jer uglavnom izlazim neobavljena posla. Nisam slučajno, još pre dvadesetak godina, napisla: „U ovoj zemlji je, za ženu, sve preko četrdeset ravno katastrofi – bez obzira da li se radi o godinama ili o cipelama.”

Bila sam prijatno iznenađena kad mi je, bez imalo nervoze, prodavačica rekla da će me čizme, čim ih donesu iz magacina, čekati na kasi.

Čizme su me čekale na kasi, i pošto sam ih probala sa oduševljenjem jer su mi taman, na kasi sam, nekoliko minuta kasnije, čekala i ja.

Moja mlada kasirka se na trenutak ispravila i duboko udahnula. Svi su čuli kako je pohvaljena

Bilo je nekoliko kasa i nekoliko redova ispred njih.

Mlada prodavačica, skoro dete, dala mi je znak da joj priđem. Izgledala je kao neko ko je tek počeo tu da radi. Malkice nespretna, malkice užurbana i veoma revnosna.

I, prvo mi je rekla, „dobar dan”, što mi je izmamilo osmeh. Obično sam ja ta koja prva govori „dobar dan”, gde god da dođem.

Zatim mi je ljubazno rekla da su čizme na sniženju i pitala me da li mi cena odgovara.

„Kako da mi ne odgovara”, pomislila sam. „Ovo je prava radost, em su moj broj, em su na sniženju.” Onda je uzela i ostalo i lepo sve spakovala u kesu.

„Staviću vam račun unutra”, rekla je, „ako vam nešto ne odgovara, slobodno sve možete da vratite, zato ga sačuvajte”, rekla je i nasmešila se.

„Bože, kako ste ljubazni”, izletelo je iz mene, nisam mogla da sakrijem oduševljenje.

Devojka se ozarila.

„To je tako retko, i to je tako lepo”, rekla sam glasno. Učinilo mi se da su se druge kasirke, kao i sve devojke u redu, na trenutak utišale.

Moja mlada kasirka se na trenutak ispravila i duboko udahnula. Svi su čuli kako je pohvaljena.

Dok sam sa osmehom i kesama izlazila iz radnje, pomislila sam kako je šteta što tu negde, u blizini, nije bio njen šef da čuje pohvale za svoju mladu radnicu.

A onda sam, sklanjajući se od kiše u Knez Mihailovoj, pomislila kako će šef radnje to sigurno čuti.

Jer kod nas važi neko gadno pravilo da retko hvalimo ljude koji nas uslužuju, a da njihove šefove zovemo samo kad treba da ih iskritikujemo.