Princeze i rolovana piletina na zrnu graška
Restoran se nalazi u jednom delu Srbije i ima zvučno francusko ime. Tu je i naočit mlad konobar sa stilom, „naravno, svakako, dobar izbor” kada poručite makar i kafu i menu u kome piše upravo ovo: Rolovana piletina na zrnu graška. Spopao me smeh, konobar me gleda zbunjeno i ja kažem kako je chef očito duhovit. Tek onda se i on nasmejao. Pa dobro, muškarci nisu princeze i gotovo je sasvim sigurno da za tu bajku nisu ni čuli.
Eh, bajke. Znamo koliko sve devojčice vole da budu princeze, makar i za predstavu u vrtiću. Posle se preobrate u princeze kada obuku svoje venčanice. I to bi bilo to. Neke, međutim, postanu i prave princeze iako nisu aristokratskog porekla. Da li im se to dopada? Verovatno da, ali muka nastaje kada postanu meta roja neuviđavnih, nasrtljivih pa i agresivnih paparazza.
Biti princeza ili ne
Ne mogu da naprave ni korak, a da on ne bude zabeležen. Slično je sa celebrity-jima, ali je to ipak deo njihovog posla. Čak na tome i insistiraju. Neću sigurno da vas rasplačem time kako život princeza nije uvek bajkovit. Znamo za najtužnije princeze, princeze srca kojih više nema, one koje bi volele da se menjaju za drugu ulogu u životu, ali i one koje u ovome uživaju. Zavisi koja od njih šta voli, u čemu se pronalazi i šta je u skladu sa njenom ličnošću. Zaista, ne treba da imamo predrasuda kada mislimo o njima. Zar i mi ne radimo manje-više tako kako nam omogućava da se u svojoj koži udobno osećamo.
Lepo je biti princeza i kada porastemo i izađemo iz venčanice. Hm, ne ide baš lako. Život nameće neke obrasce koje poštujemo, htele mi to ili ne. Boreći se za ravnopravnost izgubile smo iz vida da se kočija pretvara u tikvu kad otkuca ponoć. Nije lako opredeliti se u životu. Nekad bismo da budemo tretirane kao princeze, a nekad nam to smeta, posebno kada nas tretiraju kao nekoga ko nešto ne može, podmeću leđa i gde ne treba. Naravno da nijedna od nas, ili se varam, ne može da ponese džak od 30 kg krompira bez kolica za pijacu. Da li to onda ukazuje na slabost, nejednakost, ili jednostavno da žene mogu nešto što muškarci ne mogu i obrnuto. Npr. muškarci određuju pol deteta, ali žena rađa. Zvuči kao podela posla, ali znamo sve da baš i nije neka ravnopravna podela. Pa tako redom.
Zrno graška
Moram, ipak, da kažem da ima među nama onih koje su naučile okolinu da im smeta i zrno graška. Večito nezadovoljne, namrgođene, sa izrazom lakog prezira na licu, teško im je udovoljiti. Poklon za rođendan ili neko drugo slavlje nikada nije pravi, poziv za izlazak je uvek u nedoba, pohvale za novu garderobu nedovoljno glasne… Uh, teško, zar ne. Svima, i njima i onima oko njih.
Stvarno, zaista stvarno, ima onih koji nalaze manu i u najboljem hotelu. Malo žulja dušek koji je ravan i zategnut kao doboš-torta, a i peškiri bi mogli da budu mekši, svetlo u kupatilu dimenzija ovećeg spa centra je prejako (dobri hoteli imaju slabije osvetljenje u kupatilu kako gošće ne bi primetile i najsitniju boru), da ne pominjem miris koji se oseća iz ventilacije (po pravilu neodoljiv, ali…). One zaista osećaju to zrno graška, samo mi nije jasno odakle ideja personalu da ga baš pod taj dušek stave.
Žena u zagrljaju života
Imate i one koje su odavno odustale od igranja princeza, koje se raduju svom životu, koriste svaki dan da njima i onima oko njih bude dobro i udobno. Nije baš da ne osećaju zrno, pre bih rekla da osećaju celo porodično pakovanje smrznutog graška, ali zar je to neki problem? Kakav god bio život, njihov je, stvaraju ga iz dana u dan, bogate, dekorišu, inspirišu. Jer zaista, šta može jedno zrno graška?
Da ukaže na veliku žensku osetljivost, nežnost, suptilnost, rafiniranost? Ma hajde, molim vas. Čak i da ga nema, neke bi ga izmislile. Prosto mi se nameće reč razmaženost. Hoće roditelji, posebno očevi, da tako podižu svoje ćerke, ali jedno je princeza u zagrljaju oca, predivan osećaj, a drugo žena u zagrljaju života.
Ovaj drugi zagrljaj je stvarniji i ne ostavlja mesta velikim razočarenjima zbog toga što život nije baš najlakša pojava. Nije najlakša, ali ostavimo princezu i njeno zrno graška na miru. Čak i da ga sklone, osetile bi prazninu nastalu njegovim uklanjanjem. Ove druge žene su stvarne princeze svojih života, mada će se možda u to preodenuti kada budu udavale ćerke, ženile sinove. Nešto poput kraljica majki, samo bez krune. Mislim, ne vidi se kruna, ali ostaje nevidljiva i tijara koje su sa toliko ponosa nosile na predstavi u vrtiću. Gde li su je samo ostavile?
Da dodam, nisam probala ovu piletinu. Nisam mogla od smeha.