Pričati o seksu sa tinejdžerima – treba, ali kako

Biti otvoren roditelj ne znači da ćete samo mahnuti rukom kad se vaš tinejdžer zatvori u sobu sa partner(k)om. Između „samo napred” i „ni slučajno” postoji čitava paleta razgovora i dogovora

Nije lako biti rudar, nije lako biti hirurg, ali biti roditelj tinejdžera, to je najteži posao na kugli zemaljskoj. Kad sve prođe, ostaju anegdote, ali dok traje, to je pravi rolerkoster. Naročito je klizavo ako želimo da budemo, kako se to danas kolokvijalno kaže, seks-pozitivni roditelji, odnosno roditelji koji imaju pozitivan odnos prema seksualnosti svoje dece. Mada, zapravo, imamo samo dve mogućnosti: da se pretvaramo kako ne primećujemo nabujalu seksualnost svojih tinejdžera ili da budemo pozitivni prema njihovoj seksualnosti.

Niko nas zapravo ne uči kako da se odnosimo prema seksualnosti svojih tinejdžera, kao uostalom ni mnoge druge roditeljske veštine. Savetujemo se s prijateljima, pretražujemo sajtove. Na sličan način sam se i sama pripremala za takav razgovor sa svojom tinejdžerkom. Danima sam smišljala rečenice i birala reči. A kad je razgovor konačno počeo, već posle nekoliko sekundi mog govora, tinejdžerka me je pogledala prezrivo i rekla: „Znam, mama, o tome sam već pričala s babom.” Usta su mi ostala otvorena.

Niko nas zapravo ne uči kako da se odnosimo prema seksualnosti svojih tinejdžera, kao uostalom ni mnoge druge roditeljske veštine

Pošteno je reći da nešto ne znamo

Uopšte se nisam sećala da je moja majka u tom uzrastu sa mnom otvoreno razgovarala o bilo čemu u vezi sa seksom. To sam gospođi babi i rekla, sikćući u telefonsku slušalicu. A ona se slatko smejala. „Pa u tome i jeste stvar. Sigurno si počela sa: sedi da razgovaramo, kao da joj najavljuješ udar komete u Zemlju.”

Moja majka mi je svojim smireno-pedagoškim glasom objasnila da se o tim stvarima sa decom razgovara opušteno, uzgred, kao o nečem normalnom, često i pomalo. Rekla mi je da roditelj, u ovom slučaju ja, treba samo da navede razgovor na temu i da neprimetno podstakne tinejdžera da sam postavlja pitanja, na koja treba odgovarati otvoreno i pošteno. A pošteno je reći i kad nešto ne znaš. „Kako ne znam?”, zgranula sam se.

Evo u čemu je stvar. Moja/naša tinejdžerka je pitala gospođu babu šta ona misli, kad treba da se počne sa tim seksom, a gospođa baba je odgovorila da – ne zna. Ispričala je svoja iskustva, svoj slučaj, druge primere, rekla šta ona lično smatra umesnim, ali je bila izričita da o tome svako mora da odluči – sam.

Posle nekoliko sekundi mog govora, tinejdžerka me je pogledala prezrivo i rekla: „Znam, mama, o tome sam već pričala s babom”

Da li je seks opasan za tinejdžere

Sama da odluči? Tinejdžerka? Nešto me je preseklo preko stomaka, mada sam o sebi oduvek mislila kao o seks-pozitivnom roditelju. Izgleda da je gospođa baba imala odgovore i na neizgovorena pitanja. „Normalno je da se ti kao majka plašiš”, rekla je.

Jer, kao što piše Elen Fridriks, autorka knjige o seksualnosti Good Sexual Citizenship: How to Create a (Sexually) Safer World, svi se mi suočavamo sa idejom da je seks „inherentno opasan za tinejdžere”.

Mada za mnoge izgleda šokantno, ona podstiče roditelje da tinejdžerima dozvole da sa svojim partnerom ostanu nasamo u svojoj kući, u svojoj sobi i da povremeno prespavaju zajedno. Ona podseća da je ta praksa već usvojena u mnogim zapadnoevropskim zemljama, gde je uzrast u kome tinejdžeri počinju da upražnjavaju seks isti kao i drugde, samo što je to kod njih sa mnogo manje negativnih posledica.

Fridriks kaže da je problem u tome što biti „seks-pozitivan roditelj u teoriji” znači uopšte ne biti seks-pozitivan i da je najgore pretvarati se da si nešto, a biti sasvim drugo: „Dajte sebi malo vremena i razmislite šta vi podrazumevate pod seks-pozitivnim rodteljem.”

Važno je pokazati zavidno strpljenje i ne očekivati od tinejdžera da odmah imaju sve odgovore

Više kraćih razgovora do razumnih okvira

Naravno, biti roditelj otvoren za ove teme, ne znači da ćete samo mahnuti rukom kad se vaš tinejdžer zatvori u sobu sa svojim partnerom. Između „samo napred” i „ni slučajno” postoji čitava paleta razgovora i dogovora. Fridrikson savetuje da to nikako ne bude jedan najavljeni razgovor (koji će se skoro sigurno završiti lupanjem vratima), već niz razgovora, u kojima ćete vi kao roditelj više pitati i slušati. Pitanja treba da se tiču njihovog mišljenja o tome šta za njih znači seks, šta za njih znači biti u vezi, a šta za vezu znači seks, kakva su njihova očekivanja, da li misle da će ih seks zbližiti sa partnerom, da li će posle toga njihov partner od njih očekivati više nego što su oni spremni da daju. Naravno, deo razgovora mora da se tiče i kondoma i drugih aspekata bezbednosti.

Moja majka mi je svojim smireno-pedagoškim glasom objasnila da se o tim stvarima sa decom razgovara opušteno, uzgred, kao o nečem normalnom, često i pomalo

Važno je pokazati zavidno strpljenje i ne očekivati od tinejdžera da odmah imaju sve odgovore. Treba im dati malo vremena da razmisle, sačekati nekoliko dana, pa obrnuti novu rundu pregovora. Fridriks insistira na tome da je daleko bolje imati više kraćih razgovora nego jedan dramatičan i iscrpljujući. Samo tako, tvrdi ona, doći ćete do razumnih okvira. Ali šta je razumno? Pa i sama Fridriks kaže da svako od nas mora za sebe da formuliše odgovor na to pitanje.

U toj stvari, sigurno je samo jedno: naš tinejdžer će pre ili kasnije, ali svakako uskoro imati seks, bilo da mu dozvolimo ili zabranimo da to bude u njegovoj sobi.