Posttraumatski stresni poremećaj – ne javlja se samo kod veterana
Posttraumatski stresni poremećaj – PTSP (engl. Posttraumatic stress disorder – PTSD) može se javiti nakon bilo kojeg traumatskog događaja, a ne samo posle ratne traume. Češće se javlja kod žena nego kod muškaraca, a može se pojaviti zajedno sa drugim mentalnim poremećajima, kao što su depresija i anksioznost. Dugoročna prognoza PTSP-a je dobra, jer je terapija efikasna u smanjivanju ili eliminisanju simptoma.
U daljem tekstu možete se upoznati sa uzrocima, faktorima rizika, učestalošću i rasprostranjenošću PTSP-a, kao i sa specifičnim simptomima, dijagnostikovanjem i lečenjem ovog poremećaja.
PTSP – definicija
PTSP je psihijatrijski poremećaj koji može da se razvije nakon što je osoba prošla, videla ili joj je pretio neki traumatični događaj (npr. prirodna katastrofa, rat, akt terorizma, teška povreda, nesreća, nasilan napad, fizičko nasilje, psihičko nasilje, seksualno nasilje, pretnja smrću, itd.).
Procenjuje se da će bar polovina odraslih u SAD doživeti ovakav traumatični događaj tokom života, ali većina neće razviti PTSP. Ljudi koji razviju PTSP mogu imati ponavljajuće zastrašujuće misli i sećanja na teški traumatični događaj, probleme sa spavanjem, osećaj napetosti, straha, nesigurnosti, besa, tuge, ukočenosti i povlačenja. Kod težeg oblika, osoba nije u mogućnosti da obavlja uobičajene aktivnosti na poslu, kod kuće i u društvu.
PTSP nije znak slabosti. To je stanje mentalnog zdravlja koje se može lečiti, ali isključivo uz pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje.
PTSP – učestalost i rasprostranjenost
Istraživanje svetskog mentalnog zdravlja koje su uradili Korina Benhet (Corina Benjet) i saradnici, a koje je objavljeno 2016. godine, otkriva da je 70 odsto populacije u različitim zemljama prijavilo izloženost nekom traumatičnom događaju, pri čemu se izloženost kretala od 29 odsto u Rumuniji do 83 odsto u Peruu. Prevalencija PTSP-a bila je veća među ispitanicima koji su identifikovali najgori traumatični događaj nego među ispitanicima sa neodređenim ili slučajnim događajem, i kretala se u rasponu od 1,7 odsto u Južnoj Koreji do 9,2 odsto u Kanadi.
Istraživanje publikovano u časopisu Psychol Med., 2017. godine, koje je obuhvatilo rezultate 26 populacionih istraživanja širom sveta, odnosno ukupno 71.083 ispitanika starosti 18 i više godina, pokazalo je da je globalna celoživotna prevalencija PTSP-a 3,9 odsto u ukupnom uzorku, a 5,6 odsto među osobama izloženim traumatičnom događaju. Polovina ispitanika sa PTSP-om prijavila je perzistentne simptome. Tretman je, u zemljama sa visokim dohotkom (53,5%), zatražilo dva puta više osoba sa PTSP-om nego u zemljama sa nižim (22,8%) i višim srednjim prihodima (28,7%). Među osobama koje su bile izložene traumatičnim događajima, 5,6 odsto ispitanika je imalo doživotnu dijagnozu PTSP-a. Polovina ispitanika sa doživotnim poremećajem imala je simptome u poslednjih 12 meseci, a skoro polovina 12-mesečnih slučajeva prijavila je simptome 30 dana pre intervjua, što ukazuje na visok nivo postojanosti simptoma.
PTSP – rizična zanimanja
U radu baziranom na sistematskom pregledu 38 studija, publikovanom 2021. godine u časopisu Current Medical Research and Opininon, uočeno je da se među stanovništvom SAD trenutna prevalencija (učestalost javljanja) PTSP-a kreće od 8,0 do 56,7%, jednogodišnja prevalencija je između 2,3 i 9,1%, a celoživotna prevalencija 3,4%–26,9%. U vojnoj populaciji učestalost javljanja PTSP-a bila je veća (trenutna prevalencija 1,2%–87,5%, jednogodišnja prevalencija 6,7–50,2%) nego kod civilnog stanovništva. Takođe, prevalencija PTSP-a bila je veća u potpopulacijama, uključujući hitne službe, izbeglice, američke Indijance / starosedeoce Aljaske, korisnike psihoaktivnih supstanci, pojedince koji su u prošlosti pokušali samoubistvo, transmaskuline osobe i žene sa prethodnom seksualnom traumom u vojsci.
Interesantno je da je učestalost (prevalencija) PTSP-a različita, u zavisnosti od mesta gde su veterani službovali. Celoživotna prevalencija, kao i prevalencija tokom prethodne godine, za PTSP je bila najveća među veteranima koji su učestvovali u operaciji „Trajne slobode” (rat u Avganistanu) i operaciji „Iračka sloboda” (rat u Iraku) – 29% i 15%, zatim u ratu u zalivu (Pustinjska oluja) 14% i 21%, Vijetnamskom ratu 5% i 10%, a najmanja u Drugom svetskom ratu 2% i 3%. Ovako velike razlike ukazuju da neki faktori u ratnim situacijama (npr. vojna okupacija, politika vođenja rata, mesta gde se rat vodi, vrste neprijatelja sa kojima se osoba suočava, itd.) mogu uticati na razvoj PTSP-a i drugih mentalnih poremećaja. Takođe, ne treba zaboraviti da PTSP u vojsci može biti posledica seksualnog nasilja/traume koja se može desiti tokom mirnodopskog vremena, obuke ili rata. PTSP se češće javlja kod žena (13%) nego kod muškaraca veterana (6%).
Magvenova (Shira Maguen) i saradnici (2009) su uočili, na velikom uzorku vijetnamskih veterana, da je ubijanje povezano ne samo sa simptomima PTSP-a, već i sa peritraumatskom disocijacijom, funkcionalnim oštećenjem u brojnim domenima i nasilničkim ponašanjima. Takođe, u drugoj svojoj studiji, Š. Magven i saradnici (2010) su uočili da postoji različit uticaj prijavljenih direktnih i indirektnih ubistava na mentalno zdravlje vojnika koji su se vratili sa operacije u Iraku. Ubistvo je bilo značajno povezano sa simptomima PTSP-a, zloupotrebom alkohola, ljutnjom i trenutnim problemima u vezi. Smatra se da moralni sukob, stid i krivica, povezani sa oduzimanjem života nekom licu, mogu biti jedinstveno povezani sa posledicama mentalnog zdravlja nakon ubistva. Vijetnamski veterani, koji su prijavili da su nekom oduzeli život tokom operacije, imali su veći nivo simptoma PTSP-a od veterana koji to nisu prijavili. Simptomi PTSP-a bili su češći kod onih koji su bili direktno umešani u zločine u poređenju sa onima koji su im bili samo svedoci.
Nešto manju prevalenciju (trenutnu) PTSP-a imaju policajci koji su često izloženi veoma teškim traumatičnim situacijama (deca žrtve seksualnog nasilja, udesi motornih vozila, svedočenja nasilnoj smrti, teške povrede ili smrt druge osobe) u odnosu na vojsku, i ona se kreće između 7% i 19%. Na osnovu pregleda 32 članka prevalencija PTSP-a za vatrogasce bila je 57 odsto, a 37,8 odsto za vojsku. U okviru metaanalize koja je ispitivala mentalne poremećaje među osobljem hitne pomoći uočeno je da 11% ispitanika ima PTSP, 15% depresiju, 15% anksioznost i 27% opšti psihološki stres.
PTSP – adolescenti
Istraživanja pokazuju da se prevalencija PTSP-a kod adolescenata kreće od 25 do 90 odsto. Prevalencija PTSP-a je različita jer zavisi od korišćenih instrumenata za merenje PSTP-a, razlika između ispitivanih populacija, vrste traume, težine i dužine trajanja simptoma. Nekoliko studija je pokazalo da devojčice, češće nego dečaci, imaju PTSP. PTSP se veoma često susreće u prisustvu komorbiditetnih psihopatoloških poremećaja, kao što su anksioznost i depresija. U poređenju sa odraslima, mladi su podložniji anksioznosti i depresiji. Kod devojčica je PTSP češće bio udružen sa anksioznošću ili depresijom nego kod dečaka. Traumatični događaji koje su adolescenti najčešće doživeli bili su smrt člana porodice, pretnja nasiljem i fizičko maltretiranje u školi. Nekoliko studija pokazuje da dečaci češće imaju traumatične događaje nego devojčice.
Tokom života svaki adolescent bio je bar jednom izložen traumatičnom događaju. Kod adolescenata koji su patili od PTSP-a, primećeno je prisustvo stida i krivice za ono što se desilo tokom traumatičnog događaja, teškoće sa koncentracijom, gubitak pamćenja, problemi u ponašanju, poremećaj sna i razdražljivost. Pored toga, neki adolescenti su razvili simptome depresije i anksioznosti, kao i rizična ponašanja, kao što je problematična upotreba psihoaktivnih supstanci. Dečaci su više koristili sve psihoaktivne supstance nego devojčice. Kod adolescenata je, posle traumatičnog događaja, primećena zloupotreba supstanci, antisocijalno ponašanje, socijalno povlačenje, somatske tegobe, smanjenje akademskih rezultata, problemi sa spavanjem, samoubilačke misli i poteškoće sa koncentracijom.
Simptomi PTSP-a su imali važan uticaj na svakodnevni život adolescenata, a ovi simptomi mogu trajati godinama i obično se pogoršavaju ukoliko se PTSP ne leči. Takođe, istraživanja su pokazala da je PTSP povezan sa većim rizikom od samoubistva i suicidalnih ideja, kao i sa drugim negativnim kliničkim ishodima kao što su npr. uporna posttraumatska glavobolja i poremećaj čula.
PTSP – faktori rizika
Obično se PTSP opisuje kod ratnih veterana, vojnika, lekara hitne pomoći i policije, ali se PTSP može razviti kod svake osobe koja je bila izložena nekom traumatičnom događaju. Nije jasno zašto neki ljudi razviju PTSP, a drugi ne. Smatra se da rizik od razvoja PTSP-a ne zavisi samo od vrste traumatičnog događaja kome su bili izloženi, nego i od niza drugih faktora od kojih su neki prisutni pre traume, a neki su vezani za samu traumu.
Niz potencijalnih uzroka u osnovi ovog poremećaja zdravlja mogu da budu: stresna životna iskustva, broj životnih trauma i njihova težina; povećan rizik od izlaganja traumi na poslu (rad u hitnoj pomoći i sl.); pozitivna porodična i lična anamneza za mentalne poremećaje, kao što su anksioznost ili depresija; zloupotreba psihoaktivnih supstanci; osobine ličnosti (introverzija); poremećaji ličnosti (antisocijalno, narcisističko ponašanje); nepostojanje podrške; rana porodična disfunkcionalnost; niži prihodi; lošije socioekonomsko stanje; niži stepen obrazovanja; mlađi uzrast; ženski pol; itd. Prepoznavanje faktora koji povećavaju rizik od PTSP-a mogu pomoći da se pravovremeno ovakve osobe identifikuju i da im se pruži stučna podrška u cilju prevencije razvoja PTSP-a.
PTSP – simptomi
Simptomi PTSP-a mogu se javiti odmah posle traumatičnog događaja, najčešće tokom prva tri meseca nakon traume, ali je moguće da prođu meseci i godine pre nego što se jave simptomi, što se događa znatno ređe. Ovi simptomi mogu ometati osobu da obavlja svoje uobičajene dnevne aktivnosti, kako u kući, tako na poslu i u društvu. Simptomi se mogu razlikovati tokom vremena i varirati od osobe do osobe. Možda će postojati više simptoma PTSP-a kada je osoba pod stresom ili kada naiđete na okidače iz prošlosti.
Simptomi PTSP-a se, generalno, dele u četiri grupe: intruzivna sećanja; izbegavanje; negativne promene u razmišljanju i raspoloženju; promene u fizičkim i emocionalnim reakcijama (afektivni).
Simptomi intruzivnih sećanja
• Ponavljajuća, neželjena i uznemirujuća sećanja na traumatični događaj
• Proživljavanje traumatičnog događaja kao da se ponovo dešava (flešbekovi)
• Uznemirujući snovi ili noćne more o traumatičnom događaju
• Teški emocionalni stres ili fizičke reakcije na nešto što podseća na traumatični događaj
Simptomi izbegavanja
• Izbegavanje razmišljanja ili razgovora o traumatičnom događaju
• Izbegavanje mesta, aktivnosti ili ljudi koji podsećaju na traumatični događaj
• Negativne promene u razmišljanju i raspoloženju
Simptomi negativnih razmišljanja i raspoloženja
• Negativne misli o sebi, drugim ljudima ili svetu
• Beznađe za budućnost
• Problemi sa pamćenjem, uključujući i nepamćenje važnih aspekata traumatskog događaja
• Poteškoće u održavanju bliskih odnosa
• Osećaj odvojenosti od porodice i prijatelja
• Nedostatak interesovanja za aktivnosti u kojima je osoba nekada uživala
• Poteškoće u doživljavanju pozitivnih emocija
• Osećaj emocionalne utrnulosti
Simptomi promena fizičkih i emocionalnih reakcija (odnosno simptomi uzbuđenja)
• Strah
• Stalna opreznost zbog opasnosti
• Samodestruktivno ponašanje, npr. previše pića ili prebrza vožnja
• Problemi sa koncentracijom
• Razdražljivost, izlivi besa ili agresivno ponašanje
• Ogromna krivica ili stid
Procenjuje se da 80 odsto osoba s PTSP-om ima najmanje još jedan mentalni poremećaj, najčešće depresiju i zloupotrebu psihoaktivnih supstanci (alkohol, tablete za smirenje i dr.). Simptomi PTSP-a mogu varirati u intenzitetu ili se s vremenom pogoršavati. Važno je da ako osoba ima simptome PTSP-a potraži pomoć stručnog lica.
PTSP – dijagnoza
Da bi dijagnostikovao PTSP, lekar treba da obavi:
· fizički pregled pacijenta (u cilju provere njegovog zdravstvenog stanja),
· psihološku procenu pacijenta (razgovor o znacima i simptomima i događaju ili događajima koji su do njih doveli).
Dijagnoza se postavlja u skladu sa kriterijumima iz Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5) koji je objavila Američka psihijatrijska asocijacija.Takođe se često proverava da li su prisutni komorbiditeti. Pokazalo se da Strukturirani klinički intervju za DSM (SCID) pruža validnu i pouzdanu dijagnostiku PTSP-a, kao i većine drugih psihijatrijskih poremećaja. Međutim, sve češće se koristi Kratki međunarodni neuropsihijatrijski intervju, koji takođe pruža DSM dijagnoze, ali oduzima samo polovinu vremena za primenu u odnosu na SCID.
Složeni PTSP
Složeni PTSP je težak mentalni poremećaj koji se javlja kao odgovor na traumatične životne događaje, odnosno javlja se kod osoba koje su imale stalnu/prolongiranu ili višestruku izloženost traumi, kao što je zlostavljanje u detinjstvu, nasilje u porodici ili zajednici, trgovina ljudima, dugotrajno beskućništvo ili ekstremno siromaštvo ili život na području pogođenom ratom. U nedavno objavljenom jedanaestom izdanju Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-11) uvrštena je nova dijagnoza – složeni posttraumatski stresni poremećaj, kao dodatak uz već postojeći PTSP. Ovaj poremećaj se javlja kod 1–8 odsto osoba u populaciji i do 50 odsto u ustanovama za mentalno zdravlje.
PTSP – sekundarna traumatizacija
Sekundarna traumatizacija se često događa kod osoba koje imaju veoma stresna zanimanja (socijalni radnici, psiholozi, lekari, socijalni pedagozi, policajci, itd.). Kod ovih profesija, jedna od osnovnih posledica traumatičnog događaja može biti gubitak osećaja sigurnosti. Ljudi koji rade sa zlostavljanom decom, bolesnicima u terminalnim fazama bolesti, nasilnim ljudima i sl. imaju drugačiji pogled na svet od ljudi koji se ne susreću sa ovim problemima. Posledice sekundarne traumatizacije ovih profesija su na emocionalnom planu takve da dolazi do osećaja straha, tuge, očaja, krivnje, ljutnje i teskobe, uz javljanje različitih somatskih teškoća, teškoća s pamćenjem, slabijom koncentracijom, poricanjem i iskrivljavanjem doživljaja, te različitih promena u ponašanju, od poteškoća u komunikaciji s drugima, osamljivanja i povlačenja, do naglašenije agresije.
PTSP – veza sa suicidom
U istraživanju koje je obuhvatilo 5.877 ljudi širom SAD, otkriveno je da su ljudi koji su iskusili fizičko ili seksualno nasilje imali veći rizik da u nekom trenutku pokušaju da sebi oduzmu život. Skoro 22 odsto ispitanika koji su imali seksualno i 23 odsto ispitanika koji su pretrpeli fizičko nasilje pokušali su da izvrše samoubistvo. U drugom istraživanju, čak 46 odsto adolescentkinja koje su bile seksualno zlostavljane su izjavile da su imale samoubilačke ideje u poslednja tri meseca. Učestalost javljanja samoubistva je značajno veća među ljudima koji su doživeli više incidenata seksualnog (42,9%) ili fizičkog napada (73,5%). Takođe, istorija seksualnog i fizičkog zlostavljanja i zanemarivanja u toku detinjstva su povezani sa većom učestalošću pokušaja samoubistva (od 17,4% do 23,9%). Nacionalna anketa o komorbiditetu je otkrila da su seksualna trauma i neseksualno fizičko nasilje povezani sa težim i hroničnim simptomima PTSP-a.
Suicidalne ideje javljaju se i kod osoba sa dijagnozom PTSP-a. Među osobama sa dijagnozom PTSP-a, čak 27 odsto njih je pokušalo samoubistvo tokom života. Oko jedne četvrtine ispitanika vojnog kolektiva sa postavljenom dijagnozom PTSP-a je, takođe, imalo samoubilačka razmišljanja tokom prethodne godine. Doživljavanje traumatičnog događaja i/ili razvoj PTSP-a može imati ogroman uticaj na život svake osobe. Simptomi PTSP-a mogu učiniti da se osoba stalno oseća uplašeno i izolovano. Pored toga, depresija je uobičajena nakon traumatičnog događaja i među ljudima sa PTSP-om. Osoba se može osećati kao da nema nade ili želi da pobegne od svojih simptoma, što je navodi da razmišlja o samoubistvu. Važno je znati da su oporavak i izlečenje mogući, iako osoba oseća da nema nade. Ako razmišljate da prekinete svoj život ili ako poznajete nekoga ko ima takve misli, važno je da odmah potražite pomoć, jer postoje rešenja.
PTSP – terapija
Uprkos iscrpljujućoj prirodi PTSP-a, mnogi ljudi sa ovim poremećajem ne traže lečenje, pa čak to čine tek nakon što iskuse simptome tokom dužeg vremenskog perioda. U SAD, gde su usluge dostupnije nego u većini sveta, samo oko polovina onih sa PTSP-om traži lečenje, a samo 58 odsto onih koji traže lečenje dobije negu od stručnjaka za mentalno zdravlje. Ispitanici u zemljama sa visokim prihodima imali su skoro dvostruko veće šanse da traže lečenje nego oni u zemljama sa niskim srednjim i višim srednjim prihodima.
Ako osoba koja je proživela traumu ima podršku i može da razgovara o preživljenoj traumi, manje je verovatno da će razviti PTSP. Osobe koje su imale traumu često osećaju sramotu i krivicu, a stanje se pogoršava ako nisu upućene na dobrog sagovornika koji će im pružiti podršku. Neophodna je urgentna psihološka podrška!
Postoji veliki broj mogućnosti za pružanje pomoći ljudima koji žive sa PTSP-om da bi se izborili sa simptomima i da bi se oporavili. Smatra se da su psihoterapijske intervencije efikasnije od lekova u tretmanu PTSP-a.
PTSP – psihoterapijske intervencije
Kognitivna bihevioralna terapija (engl. Cognitive Behavioral Therapy – CBT) može pomoći osobama sa PTSP-om da nauče kako da prepoznaju misaone obrasce koji vode negativnim uverenjima o sebi, da se nose sa okidačima i emocijama povezanim sa traumom i pomaže u smanjenju neprilagođenog ponašanja. Ova terapija je strukturisana (postoji plan tehnika koje se primenjuju u zavisnosti kako je nastao psihički problem), ima jasno definisan cilj (ciljevi postavljeni sa klijentom), vremenski je ograničena (traje 10–15 seansi), sa aktivnim učešćem klijenta i orijentisana je na simptomatologiju (emocije, ponašanje, mišljenje).
Terapeutske tehnike unutar ove terapije usmerene su na kontrolu situacija koje izazivaju simptome i kontrolu samih psihopatoloških ispoljavanja (emocija, misli, ponašanja). To znači da klijent uči određene tehnike. Tehnika relaksacije (vežbe disanja, relaksacija) primenjuje se u svim situacijama (kontrola situacije) koje izazivaju simptome. Ponovljenim izvođenjem ovih vežbi slabi veza između npr. straha i određenih mesta.
Terapija izlaganja podrazumeva stalno izlaganje sećanjima i podsetnicima na traumu kako bi osoba naučila kako da se nosi sa uznemirujućim simptomima PTSP-a (kao što su anksioznost i izbegavanje). Na ovaj način osoba postepeno uspeva da ponovo uspostavi kontrolu nad sobom i nad simptomom, što doprinosi povećanju samopouzdanja.
Koriste se i tehnike koje su usmerene na otkrivanje disfunkcionalnih načina razmišljanja. Klijent uči na koji način da razmišlja da bi se adekvatno suočio sa problemom, da ne bi izazivao strah, da ne bi još dublje tonuo u depresiju, da se ne bi ljutio na sve oko sebe, itd.
Desenzitizacija i reprocesiranje pokretima oka (engl. Eye Movement Desensitization and Reprocessing – EMDR) omogućava da se traumatična sećanja obrađuju na nov i pozitivniji način, uz pomoć vođenih pokreta očiju. Desenzitizacija je postupak u kojem neka osoba gubi osetljivost na neki nadražaj, u ovom slučaju reč je o desenzitizaciji neugodnih sećanja, uz pomoć pokreta očiju.
PTSP – psihoedukacija
Psihoedukacija omogućava osobama sa PTSP-om da dobiju informacije o uzrocima, simptomima, prognozi i lečenju ovog poremećaja. Ako se osoba uključi u psihoedukaciju može da se obavesti o tome šta može da očekuje, ali isto tako i šta može da učini i kako da poboljša svoje stanje.
PTSP – psihofarmakoterapija
Lekovi izbora za lečenje PTSP-a su antidepresivi koji imaju učinak na ključne simptome poremećaja. Preporučuju se stabilizatori raspoloženja ukoliko osoba teško podnosi frustraciju, često menja raspoloženje i impulsivna je. Antipsihotici novije generacije se preporučuju u slučaju nesanice, pojačane uzbuđenosti, nepoverljivosti i sumnjičavosti, straha, te intenzivnih ponovnih proživljavanja. Lekovi za spavanje se mogu dati u fazi pogoršanja, ali ne duže od četiri nedelje. Lekovi za smirenje se ne preporučuju, jer postoje štetne posledice.
PTSP – pružanje socijalne podrške
Često se osobe s PTSP-om povlače od drugih ljudi, pa čak i od članova porodice i prijatelja. Često postoji prisutan osećaj stida, krivice, ne žele da budu na teretu drugima ili smatraju da drugi ne mogu da razumeju kroz šta prolaze. Svim ovim osobama treba pružiti socijalnu podršku kroz niz aktivnosti:
· razgovor, ali osobu ne treba siliti na razgovor o traumatičnom događaju;
· neophodno je da osobu saslušamo sa pažnjom iako neke priče mogu biti teške za slušanje;
· sa osobom treba provoditi vreme u aktivnostima koje nemaju veze s traumatičnim događajem i PTSP-om;
· osobi ne treba određivati šta da radi, već je treba pustiti da preuzme vođstvo;
· treba da budemo srpljivi sa ovim osobama;
· treba da se informišemo o PTSP-u da bismo što bolje postupali;
· treba da izgradimo poverenje i sigurnost sa osobom;
· sa osobom treba da razgovaramo o mogućim okidačima stresa, te šta je to u prošlosti pomoglo, a šta bi pomoglo kada bi se sutra pojavio određeni okidač;
· sa osobom treba osmisliti plan kako će da reaguje u budućnosti;
· osobi treba dati podršku da prihvati terapiju;
· osobu treba upoznati sa prednostima i ograničenjima terapije;
· osobi treba obezbediti razgovor sa drugim osobama koje su na istoj terapiji;
· uvek treba da budemo dostupni za ove osobe.
PTSP – prevencija
Napori da se poveća i poboljša skrining PTSP-a, kao i povećanje svesti o ovom poremećaju među zainteresovanim stranama (lekarima, kreatorima politika i samim pacijentima), može omogućiti bolje otkrivanje i upravljanje PTSP-om.
Razvijeno je nekoliko brzih alata za skrining kojima se identifikuju osobe koje su bile izložene traumatičnom događaju i koje su izložene riziku od PTSP-a. Iako ne postoji zlatni standard skrininga vezanog za otkrivanje izloženosti traumi, postoji nekoliko upitnika koji se sve češće koriste: Upitnik procene traume odraslih, Kratki upitnik o traumi, Kontrolna lista životnih događaja i Upitnik o životnim događajima trauma. Pored skrininga izloženosti traumi, skraćeni skrineri simptoma PTSP-a često se koriste da bi se utvrdila potreba za detaljnijim kliničkim intervjuima.
Skrining traume i PTSP-a u primarnoj zdravstvenoj zaštiti može poboljšati identifikaciju lica i pomoći njihovom pravovremenom upućivanju na lečenje, ali to skoro nigde na svetu nije realizovano.