Poruka odraslog čoveka malom: Život je lep!

Na Adi, dan koji odlazi. Gužva ne jenjava, miriše na zimu. Atmosferu koja se polako hladi od leta, zagreva krupan mlađi čovek, udahnjujući dušu voziću, putnicima i mališi.

Život je ipak lep, čak i kada ne znaš šta su to crevca na žaru, i kada nemaš baš mnogo mesta da udobno sediš u voziću koji vozi poslednji krug.

Dolazi zima

Jedan je od poslednjih lepih dana uoči zime. Proleće i jesen kao da više nemamo, pravo iz čizama uskačemo u sandale i obrnuto. Ko god je imao vremena i želje, našao se napolju, kud koji. Neki, eto, na Adi.

Ada

Ada je utočište, ne samo ptica nego i ljudi. Ima onih koji se tu pojave čim grane prvi zrak sunca, hvataju ga u letu i na koži, pocrne pre nego što drugi pomisle i da skinu džemper. Ima tu kupača, šetača, kibicera, žonglera, kafića, ležaljki, šume, roštilja, sportskih terena, zabitih delova, za svakog ponešto. Na Adi, ne baš onoj o kojoj je pisao Momo Kapor, nego ovoj današnjoj, kao što znamo, od proleća do jeseni voze obično dva vozića: crveni i plavi.

Vozić

Nije to Voz za more o kome je 1966. pevao Dragan Stojnić. Sećate ga se? Ovi vozići su krcati, pre svega decom, tutnje uvek istom putanjom, nešto poput mlekadžijskih kola, ako se toga neko uopšte više i seća. Mašinovođa nepogrešivo staje na stanicama, ali se čini da je i njemu dojadilo. Kondukteri, recimo da se tako zovu, naplaćuju karte, uredno odštampane, reklo bi se svakog puta sve više. Jedno su kondukteri na početku sezone mladi, studenti, a kako se sezona bliži kraju sve su stariji. Oni mlađi su verovatno usred spremanja ispita i početka nove školske godine. Po njima nepogrešivo možete da navijete svoje kalendarsko vreme.

Gužva

Na svakoj stanici obeleženoj brojem, tako se zaista zovu, neko silazi, neko ulazi, tek uvek je gužva. Ljudi kao ljudi, neki se pomere da stane više ovih neobičnih putnika, neko neće da se pomeri ni za živu glavu. Presek društva u malom vozu, nema druge. Na jednoj od stanica, negde na trećini puta, neuobičajena gužva: nekoliko muškaraca onako krupnijih, kao da su upravo izašli iz teretane, bar tako izgledaju, dve sićušne ženice, mnoštvo dečice, jedna beba i… kolica za bebu. A vozić samo što se ne prevrne. Zaista se postavlja pitanje koliko osoba staje u ovaj vozić. Negde piše, ali ko će u ovoj gužvi da gleda.

A bliži se i kraj dana, pa je moguće da vozić ne namerava da napravi još jedan krug. Krug oko Ade ima zavidan broj kilometara, kada ste mladi. Kada to više niste, bar ne u toj meri, i kad još imate malo dete i kolica, onda to deluje više kao maratonska trasa.

Veseljak

Jedan pozamašan čovek ugura ženu, stisnu baku sa unukom i uđe. Potom pruži ruku i reče: „Dajte ta kolica, valjda ima mesta za jedna kolica”. Kolica su hitno spakovana na najmanju moguću dimenziju, ostatak putnika koji su čekali rasporedio se po vozu i voz krenu. Slike prenatrpanih vozova iz Indije neminovno su se nametale, jedino ovde niko nije sedeo na krovu. Krenu voz.

Mihajlo

„Kako se zoveš?”, pita gorostas malenog dečaka. „Mihajlo”, nevoljno odgovori mališa. „A koliko godina imaš?”. „Pet”. „Pet!” obradova se čovek. „Imam i ja jednog takvog, samo nije pošao s nama”, komentariše sa vidnim ponosom. Deluje mlađe, ali danas ni dede nisu ono što su bile. „A znaš li ti onu pesmu Ej Mihajlo, Miki, Miki, prođe život ovoliki”? Dečačić odmahuje glavom, ali već nije više namrgođen. Čovek se raspeva, a lepo peva i nastavlja da objašnjava mališi kako je sinoć bio na nekom provodu gde su pevali „ono, ono, znaš ono… tu sam te prvi put poljubio ja…” Pita saputnike da li se neko seća pesme, i gle čuda! Dovikuju iz ostalih vagona, ko se koje strofe, a i pesme seća. Neko reče da ovaj prizor liči na ono „Ko to tamo peva”. Smeh u vozu.

Kako god, saznalo se da Mihajlo ide na skušu , ali mu je novi poznanik preporučio crevca na žaru. Teško je opisati izraz lica mališana, a istovremeno smešno iznenađenje veselog putnika. „Nisi jeo crevca? Šališ se”. I tako redom.

Mala zemaljska kugla

Ređale su se pesme, što ovog putnika, što nekih iz drugih krajeva voza. Neposredno iza njega sedela je jedna mnogobrojna porodica istočnjačkog porekla. Deca ko deca, govore srpski i prevode roditeljima. Oni, prvo zapanjeni, potom razneženi, ništa ne razumevajući klimaju glavama i njišu se u ritmu ove kakofonije. Ličilo je to na jednu malu zemaljsku kuglu koja se ne okreće oko sunca nego pravi velike krugove oko neke velike vode.

Na jednoj stanici veseljak ustade da preda kolica putniku sa kraja vozića. Znači, nisu njegova?! Ta skupina ljudi na stanici na kojoj su ušli nije imala ništa zajedničkog. Nisu se poznavali. Neverovatno. Koliko empatije treba da postoji u nekome ko prihvata da uzme u krilo tuđa kolica? Mnogo. Kakav čovek treba da bude? Običan, raspoložen što je lep dan, što sedi pored mališana koji ga verovatno podseća na njegovog unuka i uz ženu koja ga očigledno voli i podržava.

Veseo što je oraspoložio vozić pun nepoznatih ljudi koji verovatno idu kućama, ko na skušu, ko na crevca, ko na nešto što je spremljeno ili se sprema.

Najviše zbog toga što je svojom vedrinom uneo žamor, radost, sećanje na neka minula vremena, među ljude koji se ne poznaju, ne dele iste uspomene, ali dele približno isto vreme u kome su živeli. Sve je nekako dobilo veselije boje, gužva više nije bila gužva nego skup ljudi spremnih da im ne bude najudobnije da bi pomogli još nekom da se, kao kašikom za cipele, uvuče u vozić.

Život

Onda postane jasno koliko malo je potrebno da se sklone namrgođena lica odraslih, gotovost da se zapodene svađa, gunđanje, nezadovoljstvo, namćorluk, baksuzluk. Dovoljno je da uđe jedan običan čovek kome je dan lep i želi da ga podeli s drugima. Nekako se nametnula pesma „Kad bi meni dali jedan dan” i mnoge druge kojih su se setili putnici ovog voza koji je ostavljao lepu, suviše kratku jesen i gotovo nevidljivo stremio ka neizbežnoj zimi.

A šta može zima meni, šta mi može, šta mi sme? Koliko malo je potrebno da bi se ljudi osećali bolje i da bi osetili neku vrstu zajedništva, zasnovanog na dobroj volji i raspoloženju. Koliko god ovaj dan bio lep, toliko je i tužan. Koliko nas je spremno na ovakvu avanturu i ovakvo deljenje jednog jedinstvenog iskustva? Siđe i Mihajlo, ali je pre toga zagrlio nepoznatog čoveka koji ga je, onako kako to samo muškarci znaju, potapšao po leđima.

Poruka odraslog čoveka malom: Život je lep!