Pomoć premorenim pomagačima je ujedno i pomoć žrtvama

Postoje, nažalost, brojne situacije koje uzdrmaju ne samo pojedince nego i celo društvo. Bili smo nedavno svedoci dve takve situacije. Dan za danom nestajali su mladi koji nisu ni stasali za život. Priticali su u pomoć pre svega građani, a potom i sve službe koje se time bave. Niko se nije štedeo, i to je razumljivo. Svi su imali potrebu da daju bar mali doprinos ublažavanju posledica, utehi, zajedničkom tugovanju.

Kao društvo u kome se dogodila ovakva tragedija, reagovali smo onako kako je ko od nas umeo i mogao. Svaka osoba ima svoje mehanizme odbrane koji se spontano aktiviraju u ovako stresnim situacijama. Ono što je sigurno jeste da niko nije bio imun na ova dešavanja i da smo svi, ali svi, delili duboku tugu i osećanja s porodicama nastradale dece i mladih. Porodicama je zaista najteže i oni su deo društva koji je u ovom trenutku najranjiviji. Dakle, podrška, kako pojedinaca tako i celog društva, treba da bude usmerena na njih. U tim porodicama ima još dece kojima je neophodna podrška njihovih vršnjaka, vaspitača, ali i nas odraslih. Kako ko ume i koliko ko može, u skladu sa sopstvenim kapacitetima.

Izloženost posrednoj traumi

U ovakvim i sličnim tragedijama jedan deo društva je više izložen posrednoj traumi od drugih delova. To su stručnjaci koji se prvi nađu na licu mesta, svedoci, osobe koje ukazuju prvu pomoć, oni koji saopštavaju reči koje niko ne bi želeo ni da kaže, ni da čuje, oni koji zbrinjavaju povređene, leče ih, ali i oni koji u tome, na nesreću, ne uspevaju.

Velike nesreće poput zemljotresa, saobraćajnih nesreća u kojima je mnogo povređenih i poginulih, požara, elementarnih nepogoda, zahtevaju trenutno angažovanje velikog broja pomagača. Ljudi se i spontano okupljaju, ali neki dolaze i zbog toga što se bave zanimanjem koje može u ovakvim slučajevima da pomogne.

Karakteristično je da ljudi koji se uključe u pružanje pomoći, posebno spasavanje života drugih ljudi, naročito dece, „zaborave” da imaju onoliko snage koliko mogu da imaju, izgube osećanje za vreme, glad, umor, nedostatak sna, ekstremnu hladnoću ili žegu. Znamo iz prakse da takvi ljudi sagore, budu kao sprženi, bez mogućnosti da čuju upozorenja, pružanje pomoći i drugih ljudi.

Omogućiti pomagačima da bez osećanja krivice uhvate vazduh

Oni jednostavno nastavljaju besomučno da rade. Naravno da je ovakav način odnosa prema nesreći društveno poželjan, ali s druge strane pregorevanje vodi tome da u nekom trenutku zaista izgore i postanu podjednako bespomoćni kao i oni kojima ukazuju pomoć. To je trenutak koji bi trebalo da bude prepoznat, i takve ljude bi trebalo prosto pomeriti iz epicentra zbivanja. Ne otkazati pomoć, nego omogućiti da bez osećanja krivice uhvate vazduh.

Iz prakse znamo da su, recimo, načelnici intenzivnih kardioloških nega osetljivi na sagorevanje svog osoblja, menjali postave u ovim jedinicama svakog meseca. Stalno suočavanje sa smrću i gubicima je siromašilo ljudske i radne kapacitete ovih zaposlenih. Smena ih je oporavljala, bar nakratko, da bi mogli da nastave.

Bez obzira na znanje, stručnjaci nisu imuni na ljudsku patnju

U tragičnim situacijama ljudi ne misle na sebe, imaju potrebu da se daju iz sve snage, a onda klonu. Ova klonulost im se onda učini kao slabost, a nije. Ovakav odnos prema ulaganju svih sopstvenih kapaciteta za pomoć drugima dovodi do tzv. burn out simptoma, odnosno simptoma sagorevanja. Ovaj termin odomaćio se i kod onih vrsta aktivnosti koje nisu vezane za katastrofe nego premor od rada, angažmana oko projekata, izvršenja zadataka, korporativnih zahteva i slično. Tačno je da se ljudi i ovde previše investiraju, ali prisustvo i aktivnosti u situaciji tragedije su ipak nešto drugo.

Pošto se javlja osećanje krivice zbog uzimanja pauze, predaha, doživljaja da su mogli više, brže i bolje, zbog gubitka ljudskih života za koje imaju utisak da su mogli da učine više, pomagačima je neophodna i psihološka podrška i pomoć. Besmisleno je govoriti o stidu zbog suza, ponekad i glasnog jecanja, ljutnje i besa prema životnim nepravdama, jer to ne pomaže.

Olakšava trenutnu situaciju, ali ne rešava psihološki problem.

Problem i trpljenje koje ovi ljudi osećaju može da se umanji blagovremenom reakcijom stručnjaka koji mogu da pomognu da se sa ovim tegobnim osećanjima izađe na kraj. Ovde ubrajam i stručnjake koji se bave upravo pružanjem psihološke podrške i pomoći. Bez obzira na visoko stručno obrazovanje, ovi stručnjaci su takođe ljudi koji nisu imuni na ljudsku patnju. Oni su takođe roditelji, nečija deca i prijatelji.

Pomoć pomagačima je ujedno i pomoć žrtvama, jer pomagače vraća oporavljene da nastave sa svojim radom.

Ne smemo da zaboravimo – i pomagačima je potrebna pomoć!

Ona jednostavna, ljudska.