Pogledajmo sebi u dušu

Volim zumbul, jako. Da me opije njegov miris. Da naglasi da je sve prošlo i da dolaze bolji dani. Jer kako išta ružno može da nam se desi uz miris zumbula?!

Zima se predala ove godine. A i meni malo fali.

Vidimo da je zlo tu. Nije se predalo. Buja, cveta. Obuzima ljudsku vrstu čvrsto i često.

Pronađimo gde raste ovo seme zla čiji plodovi jedu našu decu.

Jedemo sami sebe. Od zla, od zle duše, od greha ogrezli u mraku.

Tišina da bude! I danas i sutra. Niko da nije rekao ni reč.

Pogledajmo sebi u dušu. Pitajmo sebe šta mislimo, šta želimo. Šta smo poželeli svojoj komišinici, drugarici, koleginici, njenom mužu, svom mužu, svom bivšem mužu? Ljubavniku, njegovoj ženi, majci, strini i ujaku?

Ocu, dedi, bivšem kolegi, drugarici, sestri od ujaka i od strica, od tetke i njenoj zaovi, šurnjaji, šuraku i poslovnom partneru? Političaru i automehaničaru? Šta želimo neprijateljima svojim, a šta prijateljima?

Šta mislimo da se želi nama? Kakva su nam dela, kakve su nam reči koje upućujemo jedni drugima?

Da li širimo ljubav i razumevanje? Da li iko nudi išta osim ljubav za pare i vernost za poziciju?

Duboka je i crna rupa u dušama našim.

„Vičem Bogu: ona je još mlada!

Vičem pravdi: ona se još nada!

Anđelima: vi joj srca znate!

Vičem zemlji: ona nije za te!” (Đulići uveoci)

Gospode Isuse Hriste, sine Božiji, pomiluj nas grešne.

Amin.