Pod oklopom artičoke krije se ukusno srce

Artičoke spadaju u delikatesnu hranu, iako izgledaju odbojno zbog nazubljenog lišća. Od davnina koristile su se kao afrodizijak, diuretik, osveživač daha, pa čak i kao dezodorans

Artičoke pripadaju familiji suncokreta, Asteraceae. Mnogi ih smatraju delikatesom, iako izgledaju odbojno zbog nazubljenog lišća. Od davnina koristile su se kao afrodizijak, diuretik, osveživač daha, pa čak i kao dezodorans. Potiču iz mediteranskih zemalja gde se i danas najviše gaje, a u tome prednjače Francuska i Italija. Takođe se gaje u Sjedinjenim Američkim Državama, naročito u Kaliforniji.

Deo artičoke koji se jede u stvari je baza pupoljaka ljubičastog cveta. Kada pupoljci procvetaju, struktura se menja u nejestivu formu.

Priprema je komplikovana, ali trud se isplati

Deo artičoke koji se jede, u stvari je baza pupoljaka ljubičastog cveta

Iz stabla artičoke razvija se uspravno, razgranato cvetonosno stablo koje može da dostigne visinu do 150 centimetara. Listovi su perasto urezani, donji krupni, gornji sitniji. Liska je srebrnaste bledozelene boje, sa lica gola, a na naličju prekrivena finim maljama. Neke sorte imaju bodlje po obodu. Na vrhu stabla i grana obrazuju se glavičaste cvasti obrasle mesnatim ljuskama, listićima, u kojima su cvetovi.

Spoljašnjost ove biljke izgleda kao oklop i zato se artičoke pažljivo moraju pripremiti pre kuvanja, barenja na pari ili pečenja. Bodljikavi deo, stabljika i veliki listovi, uklone se. Artičoka se opere hladnom vodom, zatim se oštrim makazama odstrane trnoviti vrhovi listića. Oštrim nožem odseče se vrh artičoke i izloženi delovi premažu se sokom od limuna, da ne bi oksidisali i postali braon. Taj trud se isplati, jer dobijamo vrlo ukusan i hranljiv obrok. Konzumiraju se i meki delovi baze sitnih listova posle barenja ili kuvanja na pari, ali je ipak najukusnije srce u bazi cveta. Listovi se po kuvanju obično uklanjaju jedan po jedan. Može da se jede topla ili hladna, ali u svakom slučaju je delikates i niskokalorično hranljivo povrće.

U Italiji, artičoke se pune nadevom, u Španiji se pripremaju kao paelja, a u Grčkoj se od njih kuva paprikaš

Servira se na razne načine, ali najpopularnije je umakanje jestivih delova lišća i srca u sosove. Bolje je koristiti lagane sosove. Vrsta sosa određuje da li će artičoka biti zdrav obrok ili visokokalorično uživanje. Sosovi sa dosta masnoća i topljeni puter najukusniji su izbor, ali mnogo zdraviji je sok od limuna sa dodatkom malo maslinovog ulja. So može da se doda u vodu prilikom kuvanja.

Rezervoar antioksidanasa

U Italiji, artičoke se pune nadevom, u Španiji se pripremaju sa maslinovim uljem i pirinčem kao paelja, a u Grčkoj se kuva paprikaš od srži artičoka, krompira, šargarepe, začinjen crnim lukom i sokom od limuna.

Rumuni od artičoke prave čaj koji ima blago gorki, drvenasti ukus

Artičoke daju preovlađujući ukus italijanskom likeru činar, koji se služi sa ledom, kao aperitiv, dok Švajcarci vole da mu dodaju sok od pomorandže. Čaj od artičoka pravi se u Rumuniji i ima blago gorki, drvenasti ukus.

Artičoka je bogata folnom kiselinom, vlaknima, vitaminima B, A, C i K. Takođe, sadrži dosta antioksidanasa; na listi američkog ministarstva poljoprivrede sedma je od 20 biljaka bogatih antioksidansima.

Artičoke sadrže cinarin koji stimuliše receptore za slatko, što doprinosi da hrana koja se jede ostavlja slatkast ukus u ustima

Artičoke sadrže cinarin, organsku kiselinu koja stimuliše receptore za slatko, što doprinosi da hrana koja se jede ostavlja slatkast ukus u ustima. Smatra se da ova hemikalija poboljšava funkciju jetre i snižava holesterol u krvi, ali to nije dokazano. Takođe, nedostaju dokazi da artičoke snižavaju nivo šećera u krvi i stimulišu protok žuči. Prijatan ukus ovom povrću daju jabučna i limunska kiselina. Iz semena se izdvajaju etarska ulja. Ljudi osetljivi na biljke iz familije suncokreta mogu biti alergični i na artičoke.