inspiracija

Početak

Nije tačno da je svaki početak težak. Težak je kraj, a pomisao da možemo ponovo ispočetka jeste suština optimizma, i najvažnije škole – života

Jedna moja prijateljica, ophrvana mnogim životnim problemima, pozvala me je da se vidimo, da sa mnom podeli sopstveni očaj. Za dobar deo situacije u kojoj se našla, sama je kriva, i toga je svesna.

Ljudi nas napuštaju onda kada dobro zaboravimo da oni postoje, zar ne?

Slušala sam je pažljivo i posmatrala sam njene ruke koje drhte, i njene oči u kojima se ogledalo more tuge pomešano sa morem optužbi. Glas joj je bio tih, i palila je cigaretu na cigaretu.

Kad sam je pitala šta radi, kako joj izgleda dan, zapanjila me je odgovorom.

„Ništa, eto, muvam se po kući, operem sudove, ponekad čak operem sudove dva puta uzastopce…”

Nisam znala šta da joj kažem na to. Svi mi imamo ponekad te trenutke, koje ja zovem „zurenje u prazno”, svi smo ponekad imali trenutke pada, gubitka, beznađa.

Svi mi imamo ponekad te trenutke, koje ja zovem „zurenje u prazno”, svi smo ponekad imali trenutke pada, gubitka, beznađa

Pa ipak, preživeli smo ih, ukoliko smo želeli da preživimo.

„A uveče, sedim sa drugaricom, i pričamo”, dodala je.

„Ali jednog dana, drugarica neće moći da dođe. Nemoj da se hvataš za nju i ni za koga drugog, kao za štaku. Niko ne može neprestano da te nosi na leđima”, rekla sam.

Zamislila se na trenutak, i potvrdno klimnula glavom.

„Nešto moraš i sama. Tačnije, sve, u stvari, moraš sama.”

„Šta da radim?”

„Idi na Jutjub, uči nešto. Toliko ima ljudi koji su imali slične probleme i prebrodili su ih. Govore o tome. Postavi svako pitanje koje te zanima, i naći ćeš bar mrvicu odgovora. Uči o sebi. Tako ćeš skrenuti misli sa jedine teme koja te sada opseda. Tako će ti se otvoriti novi vidici. Tako ćeš imati o čemu da pričaš kad se sretneš sa drugaricom.”

„Ali ja idem kod psihijatra jednom nedeljno.”

„Ali ostalih šest dana moraš sebe nekako da zabaviš.”

„Život je grozan”, prošaputala je rezignirano.

„Ne, život je učenje. Neprestano učenje.”

„Ma znam.”

„Ne, život je genijalan za one koji su spremni da uče, i pakao za one koji misle da sve znaju”, rekla sam i ne znam da li je ova moja rečenica, kojom samu sebe podižem kad klonem, ikada pala u boljem trenutku.

Pogledala me je radoznalo, a ja sam pogledala na sat.

Kad smo se rastale, jedva sam hodala. Noge su mi bile teške, i kao da sam vreću svih njenih problema odjednom nosila na svojim leđima.

Ali, nisam zamakla ni nekoliko desetina metara, kad mi je zazvonio telefon.

„Pošalji mi neki klip, da pogledam, da imam od čega da krenem”, rekla je, a glas joj je bio potpuno drugačiji.

Ponovo je zvučala kao nekad. Zvučala je kao dete koje kreće u školu.

Nije tačno da je svaki početak težak. Težak je kraj, a pomisao da možemo ponovo ispočetka jeste suština optimizma, i najvažnije škole – života.