Pobednica – dozvolimo sebi da budemo ŽENE
Verujem u život. Imam poverenje u univerzalnu energiju života – osećaj koji ispunjava svaki deo tela i šire, jer život jesmo. Tu treperavu radost, sličnu prvom sećanju, kada su bosa stopala osetila toplotu mokre trave posle avgustovskog pljuska. Mirisalo je snažno. Pomešale su se maline i lipe, i jasmin i zova, s toplom parom koja mi je punila nozdrve. Miris života kada sam prvi put videla dugu. Evo i sada mi je smešno, kako je malo potrebno da osećamo radost života. Kako je, zapravo, lako osećati sebe, kada se pustimo i pratimo znake.
I baš tako, šetajući Savskim kejom, odlučih da se izujem bosa i ponovo osetim taj fini osećaj detinjstva na stopalima. I baš kada sam se pustila, podigoh glavu i ugledah statuu Pobednika na drugoj obali reke. Nešto me štrecnu, možda namršteni pogled, kao da me osuđuje, a možda samo sećanje…
Vajanje Pobednice
Setih se da je nekada davno gospođa Olja Ivanjicki imala ideju da se prekoputa Pobednika, na drugoj obali, postavi ženska statua – Pobednice. Baš one koja mu je preko reke poslala sokola, kojeg on drži u svojoj levoj ruci. Oh, kako inspirativno! Istog trenutka sam zažmurila i videla kako se ogledaju jedno u drugom. I počeh da je vajam u svojoj mašti…
Ta moja Pobednica je ženska statua bujnih oblina, putena, zanosna i izraženog struka. Na sredini izvajanog stomaka nazire se divna ženstvena linija, koja se uliva u pupak i sa sobom nosi tajnu, kojoj se gubi trag u toploti njene utrobe. A onda ta ista linija, kao da ponovo izranja na dnu leđa i pravi rečni kanal između leve i desne strane tela. Baš kao što i reka razdvaja, a zapravo spaja obale.
Ona shvata.
Ona razume da je njena snaga upravo duboko skrivena u izgubljenom tragu linije. Ume da je oseti i ume da je podržava. Kosa joj je duga, talasasta, divljim slapovima se spušta preko golih grudi, dok samo jedan pramen nežno pada preko lica. Naravno da je gola, kao i Pobednik. Ima i ona šta da pokaže, ali ne samo zato što je privlačna, već zato što je prihvatila sebe i svoje telo u celosti. Zato što je hrabra u svojoj ogoljenosti.
Bliska i iskrena, pre svega prema sebi.
Oni se prepoznaju jer jesu
Ne znam na koga me tačno njen lik podseća. Afroditu, Veneru, Amazonku… Ima tu i prstenja i đinđuva oko ruke, kao i srebrni, tanani lanac koji se gubi u kanjonu njenih grudi. Medaljon na lancu je teško dokučiti, sem ako niste toliko bliski s njom da vam dozvoli da uronite u radost njene srčane čakre. Baš u kanjonu njenih grudi, na koje je uvek spremna da privije one kojima je zagrljaj potreban, čak i kada se plaše visine.
Da, definitvno je divlje kreativna. Ne, STRASNO je prava reč. Strasna je u svemu što stvara, jer je ispunjena, celovita i oseća šta je vredno življenja. Stvoriteljka svega što jeste. Pretvara suštinu u formu, balansira polaritete i inspiriše reku života da boji plavetnilom tok, dok se vragolasto ogleda na zamišljenim kamenim liticama kanjona…
I onda, pomislih na Pobednika prekoputa, kako je čežnjivo gleda dok mu titra osmeh na krajevima usana. Više nije namršten. Jednim korakom je preskočio reku, poklonio se pred njenom lepotom i nežno je obuhvatio baš oko one linije iz koje život teče.
Oni se poznaju odavno. Oni se prepoznaju jer JESU. Oni su pobedili sebe, kako bi spojili Zemlju i Nebo, povezali dve obale i dve reke. U jedno, u celinu. U ušće duša…
Od kakvih je niti vaša linija
„Šta je danas potrebno da kao žene podignemo pogled ka nebu, a zapravo se duboko zagledamo u sebe i dopustimo ženskom principu da rastopi spomenike koje smo same sebi podigle za života?”
Baš one preponosne, gorde, a zapravo često preplašene, s jakim trbušnim mišićima, neumorno vežbajući uloge koje igramo. Uz malo samilosti prema sebi i drugima, hajde da vodimo računa da naš spomenik nikada ne izgubi onu finu, skrivenu liniju i da uz puno zahvalnosti dozvolimo sebi da budemo ŽENE.
A kako bi izgledalo vaše vajanje? Od kakvih je niti vaša linija? Radujete li joj se?
Grlim vas glasom,
Ana