Plaže

Da odagnam iznenadnu setu, Vima Vendersa i njegove apokaliptične scene, počela sam skoro histerično da putujem po uspomenama

Dopisivala sam se pre nekoliko dana s prijateljem iz Australije. Poslao mi je fotografiju sa mog omiljenog šetališta na obali u Adelaidu. Nebo je bilo raskošno, plaža je bila napuštena i čežnjiva, pod blagim talasima Južnog okeana. Pomislila sam kako posle te tanke crte peska, dole, na jugu, nema više ničega.

Kako odatle više nema kuda da se ide. I onda sam pomislila kako smo svi odjednom, simbolički, na toj prelepoj plaži u Adelaidi, na tom mestu koje inspiriše, ali i priziva osećanje epohalne usamljenosti.

Bilo mi je glupo da mog prijatelja pitam kada dolaze u Srbiju.

Jer, to više niko ne zna.

Da odagnam iznenadnu setu, Vima Vendersa i njegove apokaliptične scene, počela sam skoro histerično da putujem po uspomenama.

Otvorila sam satelitsku mapu sveta, i otišla ponovo na plaže Australije, u Pert, na Bondaj plažu u Sidneju, onda sam bila u Indiji, pokušala sam da se setim gde smo prvo išli kad smo iz Delhija stigli u Agru, onda sam gledala na JuTjubu reportaže iz Džajpura, da se podsetim boja, mirisa, ukusa, i osećanja ushićenosti koje sam imala dok sam zadivljeno, sa leđa slona, posmatrala Amber tvrđavu.

I, onda sam bila na Puketu i na Šri Lanki, pa sam posle skoknula do Amerike, Kanade, pa sam putovala u Tunis i u Egipat, čak i na bele plaže Zanzibara, gde inače nikada nisam bila.

Došlo mi je bilo da svim mojim prijateljima, biserima rasutim po celom svetu, što bi rekao Bajaga, napišem po koju reč, ali sam odustala, pomislivši kako ne možemo da kažemo jedni drugima – „vidimo se uskoro”, pošto se najverovatnije nećemo videti uskoro, jer niko od nas nije kovidovit, pa da zna kad će sve ovo da prođe, i kada će naši životi ponovo biti kao pre.

Nismo li mi, ovakvi, nikakvi i divni, postali eksperti za izmišljanje života, svih ovih godina?

Onda sam, da rasteram misli, i da privučem novu energiju, počela da vadim stvari iz plakara, da bacam one stare koje više ne nosim. A onda sam nabasala na jednu najlon kesu u kojoj su ležali moji stari kupaći kostimi.

Onaj tugaljivi i melanholični deo mene, šapnuo je rezignirano: „Baci ih sve, ionako ti ove godine neće biti potrebni”.

I bacila sam celu kesu, ali sam se ipak smeškala.

Onaj bolji, optimistični deo mene, bio je odjednom glasniji:

„Ako si ih bacila, vreme je da kupiš nove”.

Jer, kad bolje razmislim, neku plažu uvek možemo da nađemo, na nekoj našoj obali. Možemo, uostalom, da je izmislimo.

Nismo li mi, ovakvi, nikakvi i divni, postali eksperti za izmišljanje života, svih ovih godina?