Pišite što češće rukom

Dobio sam poruku na dan maternjeg jezika. Pored pesme Ljubiše Vojinovića, našeg pesnika čiju poeziju do tog trenutka nisam imao prilike da pročitam, bila je i misao Ive Andrića: Jezik je živa snaga, s kojom je vezana ne samo kultura nego i samo postojanje jednog naroda.

To je bio povod za razmišljanje jer, kao mali narod, verovatno moramo više da se trudimo da naš jezik i govor opstanu. A onda sam dobio članak iz časopisa, u kome sam objavljivao i uradio nekoliko recenzija, koji govori o značaju pisanja rukom, i sve je postalo mnogo komplikovanije.

Rukopis aktivira skoro ceo mozak

Istraživači sa Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju, nakon snimanja aktivnosti mozga 36 studenata, utvrdili su da rukopis utiče na učenje i pamćenje. Sproveli su vrlo jednostavan test tako što su zamolili učenike da pišu reči kurzivom, koristeći digitalnu olovku na ekranu osetljivom na dodir, ili da ukucaju iste reči pomoću tastature. Kada bi se na ekranu ispred njih pojavila neka reč, imali su 25 sekundi da je napišu ili otkucaju iznova i iznova. U međuvremenu, kapa senzora na njihovoj glavi merila je njihove moždane talase sa preko 256 elektroda pričvršćenih za glavu i snimala električne signale mozga ispitanika.

Merena je aktivnost moždanih ćelija koje su bile aktivne i kako delovi mozga međusobno komuniciraju. Glavni nalaz je bio da rukopis aktivira skoro ceo mozak u poređenju s kucanjem, koje jedva da aktivira mozak kao takav. Ispostavilo se da mozgu nije problem kada neko pritiska tastere na tastaturi, za razliku od pisanja tih slova rukom. Konkretno, studija je otkrila da pisanje rukom zahteva komunikaciju između vizuelnih, senzornih i motornih centara u korteksu mozga. Ljudi koji su pisali digitalnom olovkom morali su da vizualizuju slova, a zatim da koriste svoje fine motoričke veštine kako bi kontrolisali svoje kretanje tokom pisanja.

Kada morate da formirate slova rukom, slovo A će izgledati potpuno drugačije od slova B, i zahteva potpuno drugačiji obrazac kretanja. Nasuprot tome, kada kucate, tasteri izgledaju uglavnom isto, bez obzira na slovo. Kao rezultat toga, pokazalo je istraživanje, kucanje zahteva manje aktivnosti mozga u vizuelnim i motornim korteksima. Pošto su samo mali delovi mozga aktivni tokom pisanja, nema potrebe da mozak komunicira između različitih oblasti. I prethodna istraživanja na deci i mladima na sličan način su otkrila da je ljudski mozak aktivniji dok se piše rukom nego dok se kuca.

Studija iz 2017. koju su radili naučnici sa Univerziteta Indijana takođe je pokazala da pisanje rukom može da poveže vizuelne i motoričke veštine, što bi moglo pomoći deci da bolje prepoznaju slova. Zbog toga se smatra da uzimanje beleški na papiru, u odnosu na kucanje na laptopu, može pomoći ljudima da bolje zapamte i razumeju informacije u učionici, ili da poboljšaju njihov učinak na testovima. Mada je teško znati da li ili kako se moždana aktivnost može pretvoriti u stvarna poboljšanja u učenju ili u pamćenju. Studija je pokazala da kada učenici pišu rukom, komunikacije se dešavaju u frontalnim i temporalnim regionima mozga, koji su više povezani s pamćenjem. Zbog toga bi buduće studije trebalo da testiraju učesnike i provere koliko se sećaju stvari koje su naučili ručno pišući, a koliko kucanjem.

Da li koristi od pisanja imaju samo deca?

Ova istraživanja uticala su na razmišljanje da bi starije osobe takođe mogle da vide kognitivne koristi od rukopisa, iako su najveće koristi uočene kod dece kada se mozak još uvek razvija, pošto se proces poklapa s drugim glavnim procesima učenja koji se dešavaju.

U Sjedinjenim Državama, deo ovih istraživanja već je pretvoren u praksu, jer se akademskim standardima Common Core, koji je usvojila većina država, insistira na rukopisu dece u vrtiću i u prvom razredu. Koliki je problem, primetili su kod učenika četvrtog, petog i šestog razreda koji su prešli uglavnom na tipkanje, i koji su morali ponovo da uče da koriste rukopis.

Pisanje rukom može biti korisnije samo za neku decu, pogotovo za onu koja imaju problema sa finom motorikom, pa će im rukopis biti izazov. S druge strane, postoje dokazi da rukopis, posebno pisana slova, funkcioniše posebno dobro za učenike sa disleksijom. Pritom su videli da pisana slova ili kurziv, u odnosu na štampana slova, predstavljaju veći izazov.

Zbog toga je u određenim školama odlučeno da postoji obaveza pisanja jednog dela domaćih zadataka pisanim slovima. Kalifornija je prošle godine usvojila zakon koji nalaže da nastavnici javnih škola moraju da daju određena uputstva napisana pisanim slovima ili kurzivom od prvog do šestog razreda. Slično je u otprilike 20 država. Iako nema dokaza, i ovakve odluke izazivaju veliku polemiku, neki su se priklonili ideji zato što su istorijski dokumenti napisani na taj način, pa zbog toga što se većina ljudi tako potpisuje, ali i zbog toga što su pisana slova lepša i za mnoge predstavljaju divnu umetnost koja umire. S druge strane, protivnici kažu da se na taj način vraćamo u kameno doba.

Konačno, kad smo već shvatili problem, možda je dobro da se potrudimo da koristimo i rukopis i tipkanje, i da se izborimo da bar kratke poruke pišemo kurzivom, a obavezno kada se potpisujemo, a da duže tekstove kucamo na računaru.

Ionako će sve to uskoro preuzeti veštačka inteligencija, koja nikada neće moći da piše rukom pisana slova, pa da bar na taj način ostanemo ljudi.