Pet zvezdica
Kad čujem kako do detalja opisuju hotele, oni mi izgledaju, u stvari, kao da nikada nisu putovali – kao da kod kuće nemaju sređena kupatila sa toplom vodom, udobne krevete, i mekane peškire…
Pet zvezdica, ta magična sintagma, opis je svega što paćena duša, opijena sladostrastima potrošačkog društva i promenade na društvenim mrežama, može da zamisli
Svet je otišao dođavola, a evo i zašto, između ostalog.
U sezoni letnjih odmora, putovanje je najvažnija tema. Svi govore o putovanjima, vaučerima, koferima, avionima, destinacijama, Instagram je preplavljen milionima dokaza o životima kao iz bajke, kokteli, jahte, talasi, neba slikana kroz avionsko okno, ostrva, kupaći kostimi, preplanule kože…
Ali, u poslednje vreme, srela sam ljude koji sve više govore o hotelima u kojima su odsedali i u kojima će da letuju.
Pet zvezdica, ta magična sintagma, opis je svega što paćena duša, opijena sladostrastima potrošačkog društva i promenade na društvenim mrežama, može da zamisli.
Znam jednu ženu koja je proputovala ceo svet, ali je skoro nikada nisam čula da priča o lepotama zemlje u kojoj je bila – uvek govori o hotelima u kojima je odsedala. Hilton, Interkontinental, to je sada ništa za svetske putnike nove vrste.
Zamisliti uspomene na peškire, tepihe, liftove, bokale za vodu i kuvala za kafu, poređana po radnim površinama hotelskih soba!
Recepcija nekog preskupog hotela, za ljude poput nje, ostavlja veći utisak nego svod bilo koje katedrale, debeli peškiri duže se pamte nego travnjak u Hajd parku u Londonu, frotirske papuče i bademantil prekrivaju svojom belinom svaku zimu u Lisabonu, poširano jaje za doručak, posuto sa nekoliko zrna kavijara, ne ostavlja mesto za uspomenu na plažu Mavrolitos na Santoriniju. Kao da se i putuje zbog tog osećanja ekskluzivnosti – avionsko sedište u prvoj klasi, hotelska tišina o kojoj mi ne možemo ni da sanjamo, biti daleko od buke usamljene gomile po javnim plažama, ulicama, barovima.
Kad čujem kako do detalja opisuju hotele, oni mi izgledaju, u stvari, kao da nikada nisu putovali – kao da kod kuće nemaju sređena kupatila s toplom vodom, udobne krevete, i mekane peškire, kao da nikada nisu videli sapunčić u obliku ruže, i kao da kapa za tuširanje, kupljena kod Kineza, nije napravljena od iste najlon kese kao i hotelska sa pet zvezdica.
Normalni ljudi piju sunce i jedu more, slažu ostrva i plaže, i mirise gradova, da bi u svojim mislima mogli ponovo da koračaju tim avenijama, da bi, samo kad zažmure, mogli ponovo da osete svežinu talasa na pešanoj plaži u Goi, da bi osetili ponovo vetar u kosi na Kabo Verde, ili da bi osetli isti onaj strah kao kad su tutnjali serpentinama Kefalonije.
Zamisliti uspomene na peškire, tepihe, liftove, bokale za vodu i kuvala za kafu, poređana po radnim površinama hotelskih soba!
Ljudi se dele na dve vrste – na one koji, kad zažmure, imaju beskrajni plavi krug, i u njemu zvezdu.I na one koji, i na javi i u snu, imaju pet zvezdica.