inspiracija
Patuljak - To sam ja
Mirjana Bobić Mojsilović - književnica i autorka kolumne "Majke mi, bajka"

Patuljak

Zahvalna sam jer imam talenat da sebe ne shvatam ozbiljno. Ne samo da je to najbolja stavka na ovom mom malom spisku zahvalnosti, nego je taj talenat, koji sam dugo razvijala, verovatno najveće dostignuće u mom životu

U mojoj prošlonedeljnoj emisiji pitala sam vodeničara iz okoline Kragujevca šta je potrebno da bi čovek bio srećan. Mislila sam da će mi reći nešto u vezi sa vodenicom, sa hukom vode, sa unutrašnjom tišinom usred te vodene buke, nešto o tom večnom toku, o posmatranju žrvnja i prirode, ali dobila sam jednostavan i istinit odgovor.

„Da bi bio srećan, čovek treba da zavoli ono što ima.”

U eri straha i užasa, onespokojavajućih vesti, u atmosferi sužavanja i fizičkog i verbalnog prostora i besa koji nas zbog toga hvata, sagledati i voleti ono što imamo, veliki je i lekovit zadatak. Ali, bio je Uskrs i došla mi je porodica i sreća je bila i oko stola i na stolu, i kada su otišli i kada sam sve sklonila, inspirisana vodeničarem, počela sam nasumice da zapisujem zahvalnost na onome što imam.

Prva reč koju sam zapisala bila je – sloboda. Onda sam je prežvrljala. Pomislila sam na sve one slobode koje nemam, na one slobode koje su nam smanjene.

Zatim sam napisala – zdrava pamet, pa optimizam, zatim radoznalost, spremnost da učim, da ako treba, sve što znam o svetu, ponovo učim. Zamislila sam se nekoliko sekundi pa sam ovo o učenju podvukla.

„Zahvalna sam što me ništa ne mrzi.” Biti vredan i nešto neprestano raditi, daje smisao svakom trenutku odmora, zar ne?

To ne znači – biti neozbiljan, to samo znači da sebi ne govorim „vi”

Onda sam zapisivala sve što mi je palo na pamet, uključujući i ptičice senice koje dolaze na doručak na moju terasu.

Sitnice, gluposti.

„Izmišljam život.” Podvučeno nekoliko puta.

„Boje, boje, boje. Muzika i tišina. Smisao za humor.”

Nije da sam baš rasadnik viceva, ali imam smisao za humor i to, u mom konceptu sreće, prilično pomaže. Smeh je lek.

I onda je, verovatno u vezi sa tim humorom, sa tim podvučenim humorom, iz moje olovke, skoro sama od sebe, izašla ova rečenica:

„Zahvalna sam jer imam talenat da sebe ne shvatam ozbiljno.”

I onda sam se zamislila.

Ne samo da je to najbolja stavka na ovom mom malom spisku zahvalnosti, nego je taj talenat, koji sam dugo razvijala, verovatno najveće dostignuće u mom životu, i kada bolje razmislim sigurno je najdublji, najživlji i najživotniji izvor moje sreće.

To ne znači – biti neozbiljan, to samo znači da sebi ne govorim „vi”, da se ne merim sa drugima i da sam disciplinovala svoj ego, da sam pronašla sreću, ne u uvećavanju sebe, nego u smanjivanju.

Da sam se opasuljila.

I da sam se opatuljila.