Parovi maratonci – ne pritiskajte pogrešno dugme

Ima napretek šala o tome kako funkcionišu stariji bračni parovi, oni koji slave srebrnu, zlatnu, ili ko zna koju svadbu po redu. Šale mogu da budu dobronamerne, smešne, duhovite, ali i ironične, i sarkastične. Sve one, ipak, u nekoj meri malčice pogode, nekad i povrede glavne aktere ovih šala.

Ima istine u tome da stariji parovi u nekoj meri počnu da liče jedno na drugo. Nije baš da ona pusti brkove, a on počne da koristi koralni ruž za usne, ali nešto u stavu, držanju, načinu govora, dikciji, neki opšti imidž počne da biva sličan. Nije to stvar negovanja takvog imidža, nego život udvoje u kome je neophodno strpljenje, tolerancija, ljubav i što manje gunđanja oko nebitnih stvari, učine svoje.

Naravno da u takvom odnosu svako zna, ili bi trebalo da zna, šta voli onaj drugi. Tu mislim na knjige, filmove, vrstu druženja, zainteresovanost za umetnost ili ne, putovanja, ili pak sedenje ispred televizora i praćenje ko zna sve čega. Pa je tu onda i muzički ukus, odnos prema jednoj i drugoj porodici i, iznad svega, odnos prema deci, ako ih imaju. Da ne pominjem unuke.

Bučno ćutanje

Pa se tako zna u koliko sati ujutru se pije kafa, čaj ili šta već, da li se doručkuje tost s još nečim, ili se za večeru pojede najmanje moguće parče hleba s malo jogurta. Kažem – malo – jer treba voditi računa o kilogramima, holesterolima i ko zna čemu još. U tom dvojcu bez kormilara svako zna šta onaj drugi voli, sme, treba da radi ili ne radi, ili šta su mu želje, potrebe, namere. Partneri razgovaraju čak i kad ćute. Ćutanje može da bude vrlo bučno, jer se uvek o nečemu ćuti.

Parovi u tim godinama, i s tim stažom, vrlo dobro znaju koje dugme treba da pritisnu da bi onaj drugi reagovao. E, sad, kakva reakcija se očekuje, sasvim je drugo pitanje. Ta vrsta intimne saradnje, ponekad intimnog sukoba, zajedništva, interakcije je nešto što je i lepo, i teško. Kao i uvek, velika doza tolerancije je neophodna, ali uz napomenu da parovi stare zajedno, pa se nekako i lakše nose sa svim onim neminovnim preprekama, balvanima, zamkama, rupama, visinama koje ih prate.

Viđali smo romantične video-zapise u kojima se dvoje vremešnih nežno drže za ruke. Baš lepo. Ako ih pitate reći će da to nije „ono” držanje za ruke već više nešto kao pridržavanje. Ali, zar pridržavanje i oslonac nisu pratioci i sasvim mladih veza? Pa na koga da se oslonimo ako ne jedno na drugo?

Ljubav ima samo jedno ime

Potom smo viđali i zaista nenadmašne fotografije dvoje u poznoj mladosti, odevenih tako da se i mladi raspamete. Starenje im ne može ama baš ništa. Divno za videti, vrlo teško za dosegnuti. Postoji neka mala, ali vidljiva razlika u starenju kod nas i van ovih okvira. Ovde je gotovo neprimereno da se vremešni ljudi baš tako obuku, tako zagrle, nekako više, ako baš mora, ruku pod ruku. Često ćemo, čak i u prodavnicama, od nekulturnih, osionih, neobrazovanih mladih prodavačica čuti kako nešto „nije za vaše godine”. Dovoljno da se neko i naljuti. Za ljude u pomenutim godinama više se vezuje pomenuti televizor, spremanje ručka, dijetalnog po mogućstvu, nedeljni ručak za decu, ako nađu vremena da dođu, čuvanje unuka po potrebi i bez potrebe, novine, papuče, a bioskop i pozorište, pa i kafana… šta to beše?

Čoveče, gde si bio ovih 30 godina?!

Ali, uvek to ali, pored toga što će i u vrlo poznim godinama žene i dalje zakukavati kako nemaju šta da obuku, a muškarci se hvatati za glavu zbog toga, ili će muškarac reći ženi da joj je ta haljina nekako omalila, a ona njemu da su mu se ivice nogavica iskrzale, ipak ostaje ono što ih veže. Neka vrsta ljubavi koja nema drugo ime sem ljubav.

Bilo mi je zanimljivo jedno dešavanje kome sam nevoljno prisustvovala. Vrlo ljubazan muškarac, u vrlo poznim godinama, ustaje da donese kafu svojoj ženi. Onako preko ramena, pita – koju? Ona, gotovo uvređena, svakako povređena, odgovara – espreso s toplim mlekom, kao već trideset godina.

To su te male stvari koje kada pritisnete pogrešno dugme, dobijete ovakav odgovor. Čoveče, gde si bio ovih trideset godina kada ne možeš da zapamtiš kakvu kafu pijem?! Nije pitanje kafe, nego vođenja računa o malim željama posle trideset godina. Ali, to je sastavni deo života jednog para koji je svakako pregurao mnogo toga preko glave. Možda će se u trideset prvoj setiti kakvu kafu ona pije.

Bilo bi to baš lepo, zar ne?