Crnokosa devojka s apoklonima u ruci, koji su ukršeni crvenim mašnama

Ove godine poklanjam samo stvari za negu lepote

Ide Nova godina, a odlazi stara… pesmica stara koliko i najstarija čitateljka, pa još malo više. U skladu s tim, počinje raspitivanje oko kupovine poklona. Za mnoge su ideje već iscrpljene, ljudi ne znaju šta više da kupe, naprave, čime da iznenade i obraduju najbliže. Nije stvar u novcu, već u ideji. Pa se tako udružuju, pravi trust mozgova, posebno u porodicama s više članova, ne bi li smislili neki zajednički poklon. Tako je svake godine, navikli smo na to.

Nije lakše ni onima koje pitamo šta bi želeli da dobiju kao poklon. Kada su u pitanju deca, poklon je naravno od Deda Mraza. Za razliku od nas odraslih, koji takođe često nemamo ideju šta bismo, ili je ideja previše skupa, deca uglavnom znaju.

Dečak sa kapicom deda Mraza odvezuje mašnu na poklonu ispod jelke

Spisak je poduži i zahteva pomno obilaženje radnji, traženje onih s popustima, a sve sa idejom da dete treba da se raduje. I treba! Međutim, nije sve u poklonu i njegovoj veličini ili ceni. Ono što napravimo i osmislimo, ume da bude daleko značajnije za dete. Originalan poklon je ono čemu se dete najviše raduje, jer niko drugi, sem njega, to nema. Pa izvolite, uključite točkiće i mislite.

Dečja mudrost

Pitala sam mamu jedne devojčice od skoro dvanaest godina da li još uvek veruje u Deda Mraza, smišljajući šta bi ona mogla da želi. Majka mi je jednostavno rekla: „Volela bi da postoji”. Kako mudar odgovor. I zaista, nije ni važno da li zaista u tim godinama veruje u Deda Mraza ili voli da veruje u njega, voli da neko takav čaroban, nedodirljiv, nevidljiv, ipak postoji.

Naravno, tu su i reklame koje obilato koriste Deda Mraza, bolje da kažem Deda Mrazove, ali to je reklama, i deca vrlo dobro znaju da razlikuju „onog” od ovog reklamnog.

U tome i jeste čar ideje o postojanju nekog ko pogađa naše misli i želje, i ne samo to.

Kada govorimo o deci, onda imajmo na umu da ona veruju da Deda Mraz zna da li su bili dobri ili ne. Nisam sigurna da li je to podsticajna poruka ili pak preteća, ali ima efekta. Deca se nekako primire pred Novu godinu, čavrljaju o željama, pišu ili pokušavaju da napišu ili nacrtaju šta bi želela, ali prave manje lomove od očekivanih i uobičajenih. Mudro.

Devojčica u prazničnoj, novogodišnjoj pidžami sa crvenom kapicom,pored jelke čita slikovnicu

Neispunjena želja odraslih

Ne znam nijednu odraslu osobu koja veruje u Deda Mraza, ali znam koliko god hoćete osoba koje se iskreno nadaju iznenađenju ispod jelke. Dobro, ne mora da bude baš jelka, ali može da bude neki poklončić koji govori o tome da nas se neko setio i da smo nekome važni. Isto tako, duboko verujem da je većini nas odraslih žao što više nemamo dečju maštu, poverenje i radovanje da negde, tamo daleko, postoji neko ko na sankama, sve sa irvasima, čita naše misli.

Nije važno ni kako se zove, ni gde ide, ni čemu stremi, ni da li stiže, ni gde je pamet da se pomisli kako je moguće da zna svakoga u glavu, da stigne baš kod svih i ni kod koga ne zakasni.

Deda Mraz sa brdom poklona u gepeku, malog,modernog crvenog automobila

Idealan prijatelj

Zar to nije neispunjena želja već odraslih ljudi da imaju nepoznatog prijatelja čije ime znaju, ko od njih ne traži ništa, a uzvraća dobrotom. Idealan prijatelj!

Kako znamo da idealni prijatelji ne postoje, tako mora biti da i ovaj Deda Mraz baš nije idealan. Eto, nekad nam je doneo džemper za broj veći, suknju za broj manju, kremu za lice od koje se osipamo, a i maskara nije ona koju koristimo.

Ovu knjigu smo već čitali, a dobijamo je od raznih ljudi svake godine, mogli bismo da se proglasimo izdavačem te knjige, novčanike imamo, takve minđuše ne bismo stavili ni za živu glavu, a tek parfem… Kada će da nauče da tu mirisnu notu ne volimo, od onomad kada nas je neko ostavio bez reči.

I tako redom. I što nas lepo ne pitaju šta bismo želeli. A da pitaju, pobesneli bismo, jer nemaju mašte, mora sve da im se kaže, gde je iznenađenje… i tako redom, dok ne upropastimo sebi i tom nekom praznik.

Muškarac sa sa kapom Deda mraza drži dva lepo spakovana poklona, umotana u crveni papir na tufne i štrafte

Nije lako biti darodavac

Mi kao darodavci … hm, imamo li manu?

Sada ćemo složno reći da nemamo, trudimo se, ulažemo napor, već od kraja januara smišljamo poklon za kraj decembra. Nije lako. Sve što smo znali, već smo poklonili, i da li da okrenemo još jedan krug? Zahtevno!

A zapravo, nije. Poklon je deo onoga što podrazumeva da nekoga znamo, volimo i poštujemo, i da poklon kupujemo baš tom nekom, a ne serijski.

Kako reče jedna žena: „Ove godine poklanjam samo stvari za negu lepote”.

Svima.

Devojčica je lepo rekla

Imajmo na umu sve ovo, i mnogo više od toga, kada budemo istraživali dečje maštanje o poklonima od Deda Mraza, o tome kome ćemo šta pokloniti i o tome da se poklonu zaista ne gledaju zubi.

Važno je da je neko mislio na nas, s manje ili više kreativnosti, nije ni važno. Važna je ideja i želja.

Devojčica je lepo rekla da bi „volela da postoji”. Deda Mraz, naravno.