Ostrvo Vido – mesto gde u dubinama Jonskog mora spava hiljade srpskih vojnika

U dugoj, bolnoj, vrlo često stradalnoj srpskoj istoriji, jedno mesto ostavilo je poseban ožiljak. Tu, u dubinama Jonskog mora, večnim snom spava nekoliko hiljada srpskih vojnika, a tačan broj nikada nije utvrđen.

Na ostrvu Vido, tokom januara i februara 1916. godine, nakon povlačenja preko Albanije tokom okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu, hrabri vojnici, iznemogli, ranjeni i bolesni, doživeli su svoj tragični kraj. Ne postoje precizni podaci koliko je iscrpljenih i umornih vojnika umrlo na ostrvu, niti koliko ih je sahranjeno polaganjem u more, ali se procenjuje da je sredinom januara na ostrvu bilo između šest i sedam hiljada ljudi.

Danas, ostrvo Vido posećuju turisti iz celog sveta, od kojih je godišnje oko 15.000 Srba.

Od Albanske golgote do ostrva Vido

Pre nego što odete na Vido, posetite Srpsku kuću, muzej posvećen stradanju srpske vojske tokom Albanske golgote 1915‒1916. godine. Tamo će vas dočekati kustos Ljubomir Saramandić, koji će vam govoriti o povlačenju srpske vojske u jesen i zimu 1915. godine, i o tome kako su svoj tragičan kraj doživeli na ostrvu Vido tokom januara i februara sledeće godine.

Vojnici iz Prvog svetskog rata dospeli su na ostrvo Vido nakon golgote kroz Albaniju. Zbog tadašnjih dešavanja, cela armija, kralj, Vlada i deo naroda, bili su prinuđeni da se povuku iz otadžbine na Krf, ne želeći da kapituliraju. To povlačenje poznato je kao Albanska golgota.

Pogled sa Ostrva Vido na Krf

Smatra se da je sa albanske obale savezničkim francuskim lađama na ostrvo spasa – Krf, pristiglo oko 135.000 srpskih vojnika.

U želji da odvoje bolesne i iznemogle od drugi vojnika, francuske vojne vlasti prebacile su na ostrvo Vido najugroženije grupe, nedaleko od samog grada. Početkom 20. veka, ostrvo je bilo kamenito i golo, bez osnovnih uslova za smeštaj velikog broja ljudi. Nedostajali su čak i šatori, pa su Francuzi improvizovali sklonište koristeći velika brodska platna, vesla i daske.

Na putu ka Mauzoleju, nalaze se zastave Rusije i Grčke

Kiša nije prestajala da pada, a mnoštvo bolesnika, među kojima su većinu činili golobradi regruti, nije moglo da dobije ni najprostiji zaklon. Pored šatora nalazila se kapela, ograđeni prostor od šatorskih krila i žbunja s pobodenim drvenim krstom u sredini.

Umiralo do 150 ljudi dnevno

Na obližnjem ostrvcetu Lazaret sprovodila se trijaža trupa i osnovna dezinfekcija. Na Vido su slati ozbiljni bolesnici, kako bi se izolovali od ostalih trupa. Tada se najviše umiralo od ratnog proliva – organizam stradalnika je toliko bio izmučen marševima, neredovnom i nedovoljnom ishranom da je svaka hrana i tečnost koju bi uzeli samo prolazila kroz telo.

Deo ostrva Vido, napuštene kuće i bujna priroda

Sredinom januara umiralo je i do 150 ljudi dnevno. Sva svedočenja govore o najstrašnijim patnjama kroz koje su prolazili bolesnici, gotovo bez ikakve nade u oporavak. Kako na ostrvu nije bilo moguće sahranjivati toliki broj ljudi, leševi su donošeni na pristanište, prebacivani na francuski sanitetski brod i potom prevoženi ka Plavoj grobnici. Rekonvalescenti (oni koji se oporavljaju od bolesti) su transportovani u Bizertu i vremenom se broj umrlih smanjio.

Odlučno delovanje srpskih vojnih bolnica na čelu sa Moravskom divizijskom bolnicom i francuskim medicinskim osobljem vremenom je uspelo da poboljša uslove života. Vršila se dezinfekcija ljudi i uniformi, i bilo je dovoljno skloništa i hrane. Krajem februara stanje je bilo znatno bolje i dnevno je umiralo oko 15 ljudi.

Mauzolej

Na ostrvu se nalazi i Mauzojel, koji je izgrađen po nalogu kralja Aleksandra Karađorđevića, a projektovao ga je arhitekta Nikola Krasnov 1938. godine. Na tom mestu položene su kosti 1.232 znana vojnika po azbučnom redu i oko 1.500 neznanih. Iznad luka na ulazu postavljena je reprodukcija Albanske spomenice sa amblemom Kraljevine Jugoslavije.

Nakon kraće šetnje, stiže se do Mauzoleja

Do Mauzoleja stižete za par minuta šetnje kroz prirodu. Kada pristanete na ostrvo, put nadesno vodi vas do večne kuće srpskih vojnika. Vrata Mauzoleja gledaju na prozirno plavo more, a stepenice ispod vas vode do ploče sa stihovima iz Plave grobnice.

Ulaz u Mauzolej i pogled iz njega

Kada uđete u Mauzolej, nalevo i nadesno na zidovima su ispisana imena i prezimena vojnika, i titula, ukoliko su je imali. Hladni hodnici popunjeni imenima onih koji su tu stradali stvore razne osećaje – ponos, poštovanje, tuga… Tako pomešana osećanja ostaju urezana u sećanje, i teško da se ikada mogu izbrisati.

U neposrednoj blizini Mauzoleja nalazi se i Kameni krst, prvi spomenik preminulim srpskim borcima na tom ostrvu, koji je podigao kralj Aleksandar. Na njemu stoji uklesano Besmrtnim herojima Kraljevska mornarica, 17. maja 1922.

Plava grobnica

Kada na ostrvu više nije bilo mesta za sahranjivanje, lokalne vlasti bile su prinuđene da preminule srpske ratnike sahranjuju u specijalnim grobnicama na obali ovog ostrva. U trenutku kada u plitkim kamenim grobnicama na obali ostrva to više nije bilo moguće, tela preminulih sahranjivali su u dubinama Jonskog mora. To mesto u dubini plavog Jonskog mora nazvano je Plava grobnica.

Ploča ispod Mauzoleja sa stihovima iz Plave grobnice

U istoimenoj pesmi, pesnik Milutin Bojić iskazao je divljenje podvizima heroja i odao pomen žrtvama stihovima:

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.

Pesma je objavljena 1917. godine u Solunu u zbirci Pesme bola i ponosa. Zbirka govori o egzodusu i golgoti sopstvenog naroda, ali i o podvigu istog tog naroda i armije koja je kasnije probila Solunski front 1918. godine i oslobodila otadžbinu, te stvorila Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Grci su dosta saučestvovali u patnji srpskog naroda, pa se tako prećutno poštuje pravilo da se ni Srbi ni Grci ne kupaju u moru sa strane Plave grobnice, iz poštovanja prema preminulim srpskim ratnicima. Ni ribari, takođe, ne zabacuju udice u okolini Vida.

Poseta ostrvu Vido bila je dobra prilika da vidimo i doživimo ono što smo znali u teoriji, i zaista je osećaj već tada bio potpuno drugačiji.

Gde god da otputujete, trudite se da posetite istorijska mesta, naročito ako su u vezi s tradicijom vašeg naroda. Poznavanje istorije i podviga, kojih u istoriji Srbije nije bilo malo, dobar je put ka razumevanju, pomirenju i spoznaji sebe.