One. Ispred svog vremena

Žene danas često olako uzimaju svoju poziciju u društvu i zaboravljaju koliko je bilo teško osvojiti nešto što izgleda kao da se podrazumeva – pravo na školovanje, na jednaku zaradu, pravo da se glasa, da se rukovodi, da se učestvuje u javnom životu.

Da bi nas podsetili na one žene koje su pomerale granice i bile prve u svojim oblastima delovanja, umetnici okupljeni oko Dah teatra – Centra za istraživanje kulture i društvenih promena, postavili su originalnu i emocijama nabijenu multimedijalnu instalaciju pod naslovom One. Ispred svog vremena.

Jelisaveta Načić © Dah teatar promo

Još uvek nisu dovoljno vidljive

Spajajući izložbu, video-radove, fotografiju i instalaciju sa živim izvođenjem, Dah teatar je svoju publiku suočio sa ključnim podacima u biografijama i karijerama Ljubice Marić, prve kompozitorke u Srbiji, Jelisavete Načić, prve artihtektinje, i Danice Tomić, prve žene pilota.

Instalacija, čiji koncept i režiju potpisuju Jadranka Anđelić i Dijana Milošević, predstavljena je 15, 16. i 17. januara 2024. u beogradskom UK Parobrod. O svojim motivima da realizuju ovaj rad o ženama koje su u našem društvu bile pionirke u svojim oblastima, autori kažu: „Iako su njihova postignuća bila značajna za našu kulturu, njihovo delo još uvek nije dovoljno poznato i vidljivo u kulturnom i istorijskom nasleđu Srbije.”

Ivana Milenović Popović kao Jelisaveta Načić © Nata Korsky

Prva žena arhitekta Jelisaveta Načić

Priču o prvoj ženi arhitekti u Srbiji dočarala je Ivana Milenović Popović, podsećajući da je Jelisaveta Načić rođena one godine (1878) kad je Kneževina Srbija dobila nezavisnost, a da je Arhitektonski fakultet upisala kad je u Srbiji svega sedam odsto žena bilo elementarno pismeno. Uspela je da izmoli roditelje da joj novac namenjen za miraz daju za troškove studiranja. Beogradu je ostavila zgradu u kojoj je danas osnovna škola „Kralj Petar Prvi”, male stepenice na Kalemegdanu, Vaznesensku crkvu i mnoge druge.

Zbog slavoluka na Terazijama na kome je pisalo „Još svi Srbi nisu slobodni”, Austrijanci su je 1915. poslali u logor, ali je ona tamo, u logoru, upoznala ljubv svog života i rodila ćerku u 39. godini života. O Jelisaveti Načić opširnije možete pročitati na ovom linku.

Milica Petrović kao Danica Tomić © Nata Korsky

Prva žena pilot u Srbiji Danica Tomić

Strah od letenja naziv je scenske intervencije koju izvodi Milica Petrović. Visine s kojih Milica komunicira s publikom dočaravaju neustrašivost Danice Tomić, prve žene s pilotskom dozvolom u Kraljevini Jugoslaviji. O njenom životu pouzdane podatke daje tek jedna reportaža objavljena 1928. u Ilustrovanom listu, uz nekoliko njenih fotografija u pilotskoj opremi kraj aviona kojim je upravljala.

Kao godina rođenja negde se navodi 1901, a negde 1905. Mesto je verovatno Dalj. Bila je udata za komandanta 6. vazduhoplovnog puka Miodraga Tomića, koji je iz Prvog svetskog rata izašao kao pilot s najvećim brojem pobeda.

Danica je s mužem delila ljubav prema letenju i 1928. rešila je da polaže ispit za pilota, a 1933. položila je ispit za turističkog pilota. Poređenja radi, prva žena u svetu koja je dobila pilotsku dozvolu bila je Francuskinja Rejmon de la Roš, samo 18 godina pre Danice.

Danica Tomić, prva žena pilot, 1928. © Istorijski arhiv Beograd, Dah teatar promo

Avijatičarski poljubac u vazduhu

U sećanjima starih Beograđana ostale su slike Dženi Tomić, kako su je zvali, dok u svom avionu proleće ispod Brankovog mosta „naopako”, dok njen muž u drugom avionu paralelno s njom nadleće Brankov most. I odrasli i deca dolazili su da gledaju taj poljubac u vazduhu dvoje zaljubljenih pilota, mada im se od straha krv ledila u žilama. Danica Tomić ostala je zapamćena kao prva žena pilot koja se osmelila da pravi lupinge u vazduhu.

Ipak, posle 1933. o Danici nema novih informacija, ni u arhivama, ni u jugoslovenskoj štampi. Njenog muža na početku Drugog svetskog rata odvode u zarobljeništvo, odakle je otišao u Ameriku, a Danica mu se kasnije tamo pridružila. Postoje ne sasvim pouzdani podaci da su oboje umrli u Čikagu, ona 1961, a on 1962. godine.

Prva žena diplomirani kompozitor Ljubica Marić

Još jedna žena ispred svog vremena bila je kompozitorka i dirigentkinja Ljubica Marić, koju je u instalaciji za trenutak oživela glumica Dah teatra Ljubica Damčević.

„Ljubica Marić je upotrebila čitav arsenal savremene muzike da bi ostvarila visoki cilj. Ona govori iz dubine svoje duše, jasnim i impresivnim jezikom…”, rekao je veliki Dmitrij Šostakovič o našoj umetnici. I mnogi drugi veliki muzičari, poput Bele Bartoka, smatrali su da dela Ljubice Marić spadaju među najveća muzička ostvarenja 20. veka.

Genijalna obdarenost i majčina podrška

Ljubica Marić je prva žena u Srbiji koja je diplomirala komponovanje. Bilo je to 1929. Potom je otišla na postdiplomske studije na Konzervatorijum u Pragu. Već prva učestvovanja na festivalima donela su joj epitet genijalno obdarene žene. Ali sve vreme studija u Pragu živela je s majkom u iznajmljenim sobama, a majka je radila kao spremačica po bogatim kućama da bi ih izdržavala. Zbog toga sva Ljubičina dela nose posvetu Mojoj Majci.

Rođena je 18. marta 1909. u Kragujevcu, gde je njen otac Pavle službovao kao zubar. Majka Katarina poticala je iz čuvene porodice Čolak-Antića. Kad su Ljubici bile dve godine, porodica se preselila u Beograd, a onda je samo godinu dana kasnije otac poginuo u Drugom balkanskom ratu.

Majka je rano uočila muzički dar svoje ćerke i posvetila se njenom školovanju. Tako je Ljubica prvi put javno nastupala svirajući violinu na priredbi u Valjevu, gde je učila nižu gimnaziju. Zatim se s majkom vraća u Beograd gde kompoziciju uči kod Josipa Slavenskog i Miloja Milojevića. Diplomirala je 1929. dva odseka, kompoziciju, kao prva žena u Srbiji kojoj je to pošlo za rukom, i violinu. Njen diplomski rad iz kompozicije bilo je delo Sonata fantazija za solo violinu.

Ljubica Damčević kao Ljubica Marić © Nata Korsky

Prva srpska atonalna kompozicija

Ljubica je postdiplomske studije iz oblasti kompozicije i dirigovanja završila 1932. Često i sama diriguje izvođenjima svojih kompozicija, a bila je i prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom češkog radija. U Pragu joj je ponuđeno mesto na Konzervatorijumu, na odseku za četvrttonsku muziku.

U Pragu je 1930. komponovala Gudački kvartet, prvu srpsku atonalnu kompoziciju.

Godine 1933. Ljubica Marić potpisala je manifest svog prijatelja, muzičara i komuniste Vojislava Vučkovića, kojim se kritikuje politika Šerhenovog festivala, zbog čega je izgubila podršku profesora u Češkoj i vratila se u Beograd.

Kreativne godine i dve decenije tišine

Potom se preselila u Zagreb, gde joj je kuća bila pretresana zbog prepiske sa Vučkovićem, a jednom je i hapšena. Srećom, 1936. stiže joj poziv iz Praga od profesora Alojza Haba na specijalističke studije na odseku za mikrotonalnu muziku.

U Pragu je provela nepune dve godine, a 1938. definitivno se vratila u Beograd, gde je sve do 1945. bila profesor Muzičke škole Stanković. Posle rata, sve do 1967. bila je profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu, a ostala je i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Najviše je komponovala između 1955. i 1963, a onda je nastao prekid od gotovo dvadeset godina. Tek krajem 1980-ih ponovo počinje da komponuje.

Ljubica Marić © SANU, Dah teatar promo

Samotnjački Beograd, evropski uspeh

Živela je samotnjački i povučeno u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona 36. Važila je za čudaka. Nikad se nije udavala. U poslednjim decenijama njenog 96 godina dugog života, u Evropi su ponovo otkrivena njena dela. U Holandiji je održan niz koncerata njenih dela, u Nemačkoj je izdavačka kuća Furore Verlag objavila partiture svih njenih dela, u Britaniji je izdat kompakt-disk s njenim najreprezentativnijim kompozicijama.

Bavila se slikanjem i pisala je filozofsku poeziju, a njenu pisanu zaostavštinu objavio je Arhipelag 2009. u knjizi Zapisi. Unesko je stogodišnjicu rođenja Ljubice Marić uvrstio na svoj kalendar značajnih stogodišnjica.

Šta na ovo kaže patrijarhat?

Duh Ljubice Marić dočaran je muzičkim performansom Dosegni glasom, koji je izvela Ljubica Damčević. Ipak, u instalaciji One. Ispred svog vremena, Dah teatar nije se zadržao samo na biografijama triju velikih žena. Da bi se bolje razumeo značaj njihovog uspeha, ali i težina njihove borbe, posetioci su upućeni i u Salon patrijarhata, deo instalacije u kome glumac Zoran Vasiljević izgovara rečenice poput:

„Odakle vam ideja da vi treba da imate istu platu kao vaš muški kolega? Žena redovni profesor fakulteta?! Šta vama, gospođice, pada na pamet? Žena direktor škole? Pa, to ne može biti.”

Salon patrijarhata © Nata Korsky

Ovakve rečenice nisu izgovarali nekakvi bahati poslodavci, već ondašnji akademici, naučnici, muške perjanice kulture. S manjim varijacijama slušale su ih i prve žene filozofi u Srba – Ksenija Atanasijević (čiji su tekstovi korišćeni u predstavi) i Anica Savić Rebac, književnica Isidora Sekulić, slikarka Beta Vukanović i nebrojene umne, sposobne i obrazovane žene u Srbiji, u veku koji tek što je prošao. 

Ovakve rečenice su nezamislive današnjim ženama. Ili, možda i nisu tako nezamislive? Ova multimedijalna predstava Dah teatra je dobar povod da porazmislimo o tome.

Naslovna fotografija – Ivana Milenović Popović kao Jelisaveta Načić © Nata Korsky