Some picture

Onaj čovek što ga zovu Uja

Iskustvo sa internetom razlikuje se kod dece od iskustva koje imaju odrasli. Obratimo pažnju na virtuelni aspekt dečjeg doživljaja najbližih koje viđaju onlajn i na to šta je za njih realno, a šta ne

Klinja, sav srećan, pokazuje 100 dinara koje je dobio za Novu godinu. Dodaje kako je dobio i 500 dinara od „čoveka koga zovu Uja”, da kupi sebi „te neke kesice koje skuplja”, a za koje on, dotični čovek koga zovu Uja, ne zna ni kako izgledaju.

Naravno, ova priča mogla bi da zvuči i malo zastrašujuće. Ko se krije iza imena Uja, uz to još i „čovek koga zovu…”? Odgovor je jednostavan. „Uja” je brat njegove babe, ujak njegovog oca, ne živi ovde, pojavio se za ovog klinca odnekuda i zovu ga tako, eto baš tako. Uja.

Sjajna je stvar omogućiti detetu da komunicira sa srodnicima, kumovima, pa i roditeljima koji nisu duže ovde, ili su trenutno van zemlje

Jednodimenzionalna slika i ton

Navelo me je ovo na iskustvo koje imam preko svojih prijatelja, porodice, klijenata, o tome kako deca doživljavaju rođake koji ne žive ovde, i koje viđaju preko sprava koje funkcionišu na internetu. Sjajna je stvar omogućiti detetu da komunicira sa srodnicima, kumovima, pa i roditeljima koji nisu duže ovde, ili su trenutno van zemlje. Lepo se vide, siti ispričaju, nasmeju, nešto obećaju detetu, dete nešto komentariše, naručuje igračku i svi su zadovoljni. Ali, veliko ali, je zbog toga što je iskustvo dece sa internetom različit od iskustva odraslih.

Pre svega, razlika je u tome što odrasli imaju realno iskustvo s ljudima koji nisu ovde, trenutno ili stalno. Nekada su bili. Znaju ih, prepoznaju im glasove, poznaju navike, prepoznaju emocije, znaju čak i kako mirišu. Za decu je to jednodimenzionalna slika koja ima ton. I to je to! Sećam se jedne prijateljice koja je, preplašena, pričala kako je njen unuk, mališan, sa ocem na privremenom radu u tuđini, slatko pričao s njim preko Skajpa. I sve je bilo u redu dok se otac nije pojavio. Mališan ga nije prepoznao.

Od jednodimenzionalne slike, pojavio se čovek u sve tri dimenzije. Glas je nalik, ali nije isti. Gabarit je različit, jer svi pričamo sedeći. Šta smo očekivali od mališana? Setih se reči jedne devojke koja se našalila kada je pokušavala da mi opiše nešto što bi trebalo da prepoznam. Rekla je „isto k’o šljiva, samo ni nalik”. Tada sam se nasmejala, a sada vidim da je to zapravo baš tako, isto k’o tata, samo ni nalik.

Teško je poverovati, ali ne mali broj baba i deda „čuvao” je unuke preko interneta

„Mama, baba se pokvarila”

Šta možemo da učinimo, posebno sada kada zbog pandemije ne možemo ni mi tamo, ni oni ovamo? Naravno, da pričamo s decom, pokazujemo im fotografije, puštamo da komuniciraju s najbližima, ali im nekako približimo i činjenicu da je taj neko stvarna osoba, veliki kao mi, da ga voli, podržava, čuje, smeje se s njim, šali, može i da se igra. Teško je poverovati, ali ne mali broj baba i deda „čuvao” je unuke preko interneta. Ne verujete? Počnite!

Uključe roditelji WA, Viber, Zoom ili Skajp, kako bi predahnuli, bilo da su bolovali od Kovida, bilo da su bili premoreni, a dete nosi telefon sa sobom, pokazuje igračke, priča, igra se. Pa dok nekom ne dosadi. Verujte, pomagalo je. Bar su roditelji imali pola sata da odahnu. Za smeh, ali i za suze, je priča jedne babe o tome kako je unuk, igrajući se s njom preko interneta, pritisnuo neki taster i njena slika je nestala. Otrčao je kod mame i vikao „Mama, baba se pokvarila”.

Mališan je sa ocem na privremenom radu u tuđini slatko pričao preko Skajpa. I sve je bilo u redu dok se otac nije pojavio. Mališan ga nije prepoznao

Seda gospođa iz samoposluge

Znamo da su generacije, sada već odraslih ljudi, stasavale u inostranstvu. To su deca onih koji su otišli devedesetih ili pre toga. Tada nije bilo interneta u ovoj meri i njihova iskustva sa rođacima bila su retka, ali direktna. To je velika razlika, jer realan kontakt je ipak uvek bolji od onog preko interneta. Iz tog vremena je i anegdota o jednoj devojčici koja je bila sasvim mala kada su se roditelji iselili. Pripremajući je za posetu domovini, pokušavali su da joj približe pojam babe. „O, da”, rekla je, „znam. To je ona seda gospođa iz samoposluge”.

Sada bi ova devojčica znala ko je baba. Videla je na internetu. Samo ne bi znala kakve vanilice ili krofne pravi baba, koji sapun koristi, na koju supu miriše njena kuća. Ne bi znala ni kako je lepo kad te baba odvede na sokić i sladoled, ali bi imala neku, makar jednostavnu predstavu o njoj. Pa i to je nešto, zar ne?

Tako, završavam ovu priču s pozivom na to da obratimo pažnju na našu decu i njihovo poimanje nas odraslih, njihovu sliku o svetu, virtuelni aspekt njihovog doživljaja i to šta je za njih realno, a šta ne.

Znamo li šta je nama realno?

Comments Icon 0

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *