Oluja sećanja

Ušli smo duboko u jesen. Ne volim novembar. Nikad nisam volela 29. novembar. Danas me taj dan podseća samo na sahranu mog oca. Jeziv kišovit dan, a na sahranu dođe i onaj koga bi voleo da vidiš, a dođu i nepozvani gosti. Valjda se valja da se nerviraš oko njih, a da ne misliš na stvari koje nikada nećeš moći da promeniš.

Ne mogu da se setim dana kad sam počela da te zovem tata. Zvala sam te Bana, toga se sećam.

Sećam se tvog osmeha kad mi donosiš veliki bicikl, a ja ne mogu da dohvatim pedale. Sećam se psa belo-crnog, većeg od mene.

Pisala sam ćerki pre neki dan neki domaći i setim se kako sam te zvala u kancelariju da mi napišeš pesmicu. Na fiksni telefon u kancelariji javljao si se najmirnijim glasom, kao da je to najnormalnija stvar, nisi se ljutio. Danas nema vremena za pesmice. Roditelji gube glavu dok jure za onim ili ovim poslom, za sobom, pokušavajući da stignu svoje snove.

Ipak je to dokaz neke posebne prolaznosti. Kad izgubiš roditelja. Koliko god da se nešto očekuje, ili ne očekuje, sve se poljulja iz temelja.

Tek sad znam! Svako ima u životu po jednu ljubav kao što je bila tvoja i mamina.

Po svemu neobična. Svima previše, a vama premalo i prekratko.

Sveprožimajuća, koja napravi tektonske promene oko vas, i promeni čoveka zauvek.

Nek ide ova oluja sećanja od mene, dosta je!

Danas slušamo Đorđa Balaševića, ceo repertoar, pa dokle stignemo. I u suze, i u smeh.

Dok su mi u glavi slike starog puta za Banovce i gusaka koje poleću, mesim testo za mlince.

Kako ćemo pevati pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj. Psalam 137